ПОДАЦИ ИЗ СТУДИЈЕ О ПРОЦЕНИ ПОТРЕБА ЗА СРБИЈУ

На основу базе података, у Србији су идентификоване 34 заинтересоване стране које укључују образовне институције, невладине организације и државне установе. Свака страна је анализирана на основу њиховог фокуса деловања, интересовања за родну перспективу, и употребе пракси националних судова или МКТЈ. Открили смо да, иако многе заинтересоване стране наводе родну равноправност као део својих циљева, у пракси често недостаје јасна имплементација или специфични програми који се фокусирају на сексуално насиље или транзициону правду.

Организације цивилног друштва

Сексуално насиље у оружаним сукобима често је маргинализована тема у академским дискусијама и у праксама невладиних организација. Уочили смо да постоји знатан број организација које се баве женским правима и родном равноправношћу, а транзиционом правдом се не баве директно иако имају маргиналне додире. Ту су, на пример, следеће организације:

• Удружење жена Пешчаник из Крушевца које се углавном бави пружањем подршке женама у случајевима насиља, али и сарадњом са женама са Косова;

• Жене за мир које су последњу публикацију у вези са транзиционом правдом имале 2010. године;

• Аутономни женски центар који се превасходно бави директним радом са женама и помоћи женама, али чије чланице имају додира са транзиционом правдом, попут тренинга "О сексуалном насиљу у рату" (Сања Павловић);

Свега неколико организација које се превасходно баве женским правима има јасне и активне програме који се фокусирају на транзициону правду и ту се издвајају:

• Жене у црном са веб-платформом www.zenskisud.оrg;

• Женске студије и истраживања;

Са друге стране, неке организације се превасходно баве, или су се некада бавиле, суочавањем са прошлошћу и до сада им родна перспективу у транзиционој правди није била у фокусу:

• Независно друштво новинара Војводине, које неколико година учествује у организацији Дринске летње школе (која се бави помирењем у региону);

• Фонд за хуманитарно право се углавном бави истраживањима и неформалним образовањем. Некада су организовали националну школу транзиционе правде, а тренутно им је активан подкаст Културе сећања у дијалогу;

• Центар за ненасилну акцију се истиче по објављеном Приручнику за изградњу мира;

• Хелсиншки одбор за људска права у Србији је недавно завршио пројекат "Кроз регионалну сарадњу ка помирењу на Балкану (2022-2023)";

• Удружење Крокодил је иницијатор портала који окупља историчаре под називом Ко је први почео?;

• Грађанске иницијативе такође окупљају историчаре и младе из региона на пројекту који је подржао УНДП: „Суочавање са прошлошћу – нове генерације, нове перспективе“;

• Војвођански грађански центар се бави појединим темама транзиционе правде кроз представе и уметност;

• Regional Academy for Democratic Development из Новог Сада међу циљевима има и родну равноправност и транзициону правду, али још увек нису повезали те циљеве;

• Центар за културну деконтаминацију се бави културном и уметничком продукцијом и имају додира са суочавањем са прошлошћу у том погледу, без изражене заинтересованости за родну перспективу у оквиру транзиционе правде;

• Центар за развој заједнице ЛИНК има средњи ниво заинтересованости за родну перспективу у транзиционој правди, а имали су пројекте попут "Мир са женским ликом" и "Млади уједињени у миру" у оквиру ког организују посете и кампове за младе из региона;

• Иницијатива младих за људска права YIHR нема изражену заинтересованости за родну перспективу, док су нарочито ангажовани у области суочавања са прошлошћу, борбом против порицања, школама транзиционе правде, а и имају и веб-сајт www.ratusrbiji.rs;

Организације које користе праксу Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и/или праксу судова у Србији:

• Фонд за хуманитарно право;

• Хелсиншки одбор за људска права у Србији;

• у ограниченој мери Иницијатива младих за људска права YIHR.

Анализа географске дистрибуције заинтересованих страна показала је да је већина концентрисана у већим градовима (Београд, Нови Сад) са ограниченом присутношћу у руралним подручјима. Такође, иако постоји неколико мрежа које промовишу сарадњу између организација, у пракси је често видљива фрагментација и недостатак координације у деловању на пољу транзиционе правде.

Државне установе

У контексту истраживања које се бави мапирањем заинтересованих државних институција укључених у транзициону правду и процесуирање ратних злочина, специфичан историјски и политички контекст Србије игра кључну улогу. С обзиром на то да током југословенских ратова на територији Србије није било оружаних сукоба као у неким другим деловима бивше Југославије, број институција директно укључених у процесе транзиционе правде је ограничен. Међутим, неколико кључних институција има значајну улогу у овим процесима:

1.  Јавно тужилаштво за ратне злочине - Ова институција је кључна у процесуирању појединаца осумњичених за ратне злочине који су почињени на територији бивше Југославије, али и на Косову.

1. Комисија за нестала лица – Комисија би требало да игра важну улогу у процесима помирења и транзиционе правде, бавећи се питањем несталих лица током сукоба у бившој Југославији.

2. Виши суд у Београду, Одељење за ратне злочине - Ово одељење Вишег суда специјализовано је за суђења везана за ратне злочине, где се процесуирају случајеви који су пренесени из других јурисдикција или су покренути на иницијативу домаћег Јавног тужилаштва за ратне злочине.

3. Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине - Апелациони суд је другостепени орган у поступцима за ратне злочине и има кључну улогу у процесу правосудне ревизије одлука донешених на нижим инстанцама у случајевима ратних злочина, чиме се осигурава правичност и законитост судских процеса.

Недостатак шире мреже државних институција које се баве овом тематиком може бити резултат специфичних историјских и политичких околности у Србији, где фокус на оружаним сукобима није био толико изражен као у неким другим деловима бивше Југославије. Упркос томе, наведене институције имају важну улогу у области транзиционе правде, омогућавајући процесуирање ратних злочина и доприносећи процесима помирења и правде.

Анализа силабуса високошколских установа

Анализа силабуса открила је да већина анализираних високошколских установа укључује неки аспект међународног права, транзиционе правде или људских права у своје курикулуме. Детаљно бављење транзиционом правдом је ретко, док бављење сексуалним насиљем у оружаним сукобима готово да и не постоји. Родна перспектива се спорадично помиње, али није систематски интегрисана у образовне програме. Само мали број предмета директно се бави праксом националних и међународних судова у контексту ратних злочина.

За детаљну анализу силабуса, фокусирали смо се на неколико кључних аспеката како бисмо разумели како се транзициона правда, родна перспектива и сексуално насиље у оружаним сукобима обрађују у образовним институцијама. Истраживањем су првобитно обухваћени сви државни и приватни факултети у областима:

• право;

• политичке науке;

• социологија;

• филозофија;

• историја. 

Садржај предмета: Најпре је анализиран садржај предмета наведених у силабусима. Фокус је био на идентификовању предмета који директно обрађују транзициону правду, међународно право, међународно хуманитарно право, студије мира, и родне студије.

Родна перспектива: Анализирано је да ли постоји родна перспектива и како се родна перспектива инкорпорира у идентификоване предмете. То укључује преглед да ли силабуси садрже специфичне модуле или секције посвећене теми, те да ли постоји литература која се препоручује и која се бави родном перспективом сукоба.

Пракса судова: Анализирано је како силабуси укључују случајеве који се тичу пресуда националних или међународних судова за ратне злочине и сексуалне злочине.

Истраживање је показало да се релевантни предмети за истраживање налазе на факултетима/департманима за правне науке и факултетима/департманима за политичке науке. Стога је у анализу укључено:

• 11 универзитета (6 приватних и 5 државних);

• 12 факултета/департмана;

• 51 предмет.

Истраживање је показало да би још 3 факултета/департмана могла бити релевантна за истраживање (Државни универзитет у Новом Пазару, Универзитет "Унион - Никола Тесла" Факултет за пословне студије и право,  Факултет за европске правно-политичке студије у Београду) али на основу доступних информација није било могуће утврдити тачан садржај силабуса и материјала који се користе у настави

Анализиран је укупно 51 предмет на три нивоа студија (основне академске, мастер академске и докторске академске студије), од чега је:

• 26 предмета на основним академским студијама (I);

• 17 предмета на мастер академским студијама (II);

• 8 предмета на докторским академским студијама (III).

Предмети који су анализирани су, уз одрђене варијације у називима, следећи: Међународно јавно право, Међународно кривично право, Међународно хуманитарно право, Међународно правосуђе, Међународно право и постконфлиткна правда, Људска права. Сви, осим једног, у силабусу имају назнаке да се обрађују теме или ратних злочина или транзиционе правде. Једини предмет који у силабусу нема назнаке да се обрађује нека релевантна тема за наше истраживање је Међународно јавно право на Интернационалном универзитету у Новом Пазару - Департману за правне науке.

Ниједан анализирани силабус не даје назнаке да постоји родна перспектива у изучавању транзиционе правде и/или ратних злочина на датом предмету.

Пет анализираних силабуса укључују пресуде националних судова или Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију за почињене ратне злочине, без назнака да ли су у питању пресуде за сексуалне злочине (за детаље види доле: Мапирање заинтересованих страна и силабуса).

Допринос факултета/запослених објављивању у области транзиционе правде

Наша анализа силабуса и публикација факултета открила је битан недостатак академског доприноса у области транзиционе правде, а посебно када је реч о интеграцији родне перспективе. Иако су неки факултети укључили курсеве који се тичу међународног права, међународног хуманитарног права и људских права, врло мало њих пружа дубинску анализу или специјализоване курсеве фокусиране на транзициону правду.

Увид из наше базе података показује да нема факултета који у свом стандардном курикулуму имају одвојене предмете посвећене искључиво транзиционој правди, осим Међународног права и постконфликтне правде на Универзитету у Београду - Факултету политичких наука. Ово упућује на закључак да се транзициона правда третира као периферна тема унутар ширих предмета међународног права или студија оружаних сукоба. Када је реч о родној перспективи у транзиционој правди, ситуација је још мање охрабрујућа, јер нису идентификовани курсеви који се баве овом темом.

Даље, анализа академских радова или публикација које се баве транзиционом правдом, а нарочито родном перспективом, показала је да постоји очигледан недостатак академског интереса или ресурса за дубинско истраживање ових питања. Само неколико запослених на факултетима објавило је радове који тангенцијално додирују ове теме, али без фокусираног приступа. Већина радова који се тичу транзиционе правде написани су пре 2010. године.

Овај недостатак директно утиче на способност образовних институција да адекватно припреме студенте за суочавање са изазовима транзиционе правде у пракси. Без јасног разумевања како родна питања утичу на процесе правде и помирења након сукоба, постоји ризик да будући правници, политиколози, политичари, те активисти неће бити у потпуности опремљени за делотворно адресирање ових сложених питања.

На основу ових налаза, препоручује се да факултети размотре увођење специјализованих курсева који би се бавили транзиционом правдом и интеграцијом родне перспективе. Такође, подстицање академског особља да се бави овим темама кроз истраживања и публикације могло би знатно допринети развоју овог важног академског поља.

Пракса Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и националних судова у Србији

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију играо је кључну улогу у процесуирању сексуалног насиља као интегралног дела ратних злочина, чиме је значајно допринео развоју међународног кривичног права. Овај трибунал је био први међународни суд који је препознао сексуално насиље не само као дела ширег злочина против човечности, већ и као ратних злочина. Пресуде у случајевима као што су они против Тадића, Фурунџије, Квочке и других, поставиле су правне стандарде за овакве злочине, наглашавајући њихову озбиљност и потребу за адекватним процесуирањем.

У случају Тадић је први пут признато као међуродно кажњиво дело сексуално насиље против мушкараца. У случају Муцић и други, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је прихватио да је силовање форма мучења и као такво представља тешко кршење Женевских конвенција и обичаја рата. Нарочито је значајан случај Фурунџија јер је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију донео важне закључке о квалификацији силовања у контексту међународних злочина. У Статуту Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију силовање се изричито помиње једино као један од злочина који представљају злочине против човечности. Претресно веће је проширило тај обим и навело да силовање може бити кривично гоњено и као тешка повреда Женевских конвенција и као кршење закона и обичаја ратовања. Важно је да су судије Трибунала такође потврдиле да се силовање може користити као средство геноцида. Значајно је и да је 1998. године Међународни кривични трибунал за Руанду донео пресуду у случају Акаиесу у којој је закључено да силовање представља геноцид. У случају Кунарац и други је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију оптужене осудио за злочине против човечности због силовања.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је развио и одредио правне стандарде који олакшавају доказивање сексуалног насиља у ратним околностима, признајући психолошку доминацију и манипулацију као методе присиле. Ови стандарди су имали значајан утицај не само на међународном нивоу, већ и на национална суђења за ратне злочине унутар пост- југословенских држава, пружајући правни оквир и подстицај за националне судове да адекватно адресирају и процесуирају ове злочине.

Када се ради о националним суђењима у Србији, законодавни оквир није погодан ни за цивилне ,ни за ратне жртве силовања. Закон о правима цивилних инвалида рата, једини правни оквир који дефинише категорију цивилних жртава рата, а датира још из 1996. године, не препознаје као жртве жене силоване у рату, породице несталих, страдале од снага безбедности Србије и многе друге. Иако је до марта 2016. године Тужилаштво за ратне злочине у Србији постојало четрнаест година, донете су само две осуђујуће пресуде за сексуално насиље у рату (предмети „Лекај“ и „Бијељина“). У ослобађајућој пресуди из случаја ’Бијељина II’ наводи се да нема доказа да је оптужени предузео радње ’силовања и противприродног блуда’ над оштећенима.

Једна од скоријих пресуда је донета 15. децембра 2023. У питању је пресуда Апелационог суда у предмету против Далибора Крстовића којом је делимично преиначена пресуда првостепеног суда, али је Апелациони суд нашао да су у односу на чињеницу силовања оштећене, у током немеђународног оружаног сукоба у Босни и Херцеговини августа 1992. године, изведени докази који задовољавају стандард доказивања ван разумне сумње (пресуда Кж1 По2 2/23).

Није познато колико има укупно оптужница или пресуда за злочин силовања јер се о томе не води јавно доступна евиденција ни пред Тужилаштвом, ни пред Вишим или Апелационим судом.