У Стразбур по правду

Шта то беше Протокол 16?

Једно време наша држава је била на самом врху када се ради о броју случајева пред Европским судом за људска права. Последњих година се тај број смањује у апсолутним бројкама, али је и даље релативно висок. У 2019. години Европски суд за људска права разматрао је 2.595 представки поднетих против Србије, а 2020. године 1.421. Дабоме, то не значи да је Европски суд за људска права прихватио да суди у свим тим случајевима (у 2020. години је прихватио свега 8 представки), међутим толики број представки („тужби“ против Србије Европском суду за људска права) нам показује да грађани и грађанке имају утисак да њихова људска права нису адекватно заштићена у Србији. Некада су утисци битни.

Управо је велики број представки против многих држава имао за последицу усвајање Протокола 16 уз Европску конвенцију о људским правима. Протокол 16 доноси неколико новина које за циљ имају смањење броја представки пред Европским судом за људска права тако што ће се проблем решити тамо где је и настао – у самој држави – и то исправном применом Европске конвенције о људским правима од стране домаћих судова.

Шта предвиђа Протокол 16?

Протокол 16 даје могућност највишим судовима и трибуналима државе чланице Савета Европе да од Европског суда за људска права траже саветодавно мишљење. Саветодавно мишљење треба да се односи на начелна питања у вези са тумачењем и/или применом права које гарантују Европска конвенција и њени протоколи. Саветодавно мишљење Европског суда за људска права у том случају није обавезујуће, већ служи да домаћи суд усмери како да правилно примени европско право људских права на конкретан предмет који се пред њим води.

Домаћи суд када одлучи да затражи савет Европског суда за људска права треба да објасни Европском суду за људска права што више може о чињеницама предмета у којем одлучује, као и релевантном националном праву. Након тога веће од пет судија Европског суда за људска права одлучује да ли ће да прихвати захтев домаћег суда или не.

Свака држава приликом ратификације Протокола 16 доставља и листу највиших судова у земљи који ће имати право да од Европског суда за људска права затраже саветодавно мишљење.

Зашто је битан Протокол 16 ако саветодавна мишљења не обавезују?

Kолико смо само пута чули оно чувено „Ићи ћу и у Стразбур ако треба!“? И када треба и када не треба, и када може и када не може. У Стразбур се иде по „правду“ и по задовољење и поштовање својих људских права када их већ властита држава не поштује. Протокол 16 може да допринесе управо бољем разумевању људских права од стране домаћих судова и бољу заштиту људских права поштовањем стандарда Европског суда за људска права. Протоколом 16 се поспешује и продубљује дијалог између суда у Стразбуру и домаћих судова.

Домаће судије могу лакше да одагну политички утицај, којем су неретко изложени нарочито у битним предметима, управо помоћу комуникације са Европским судом за људска права и ауторитетом његових мишљења, ставова и саветодавних мишљења. На крају крајева, иако саветодавна мишљења правно не обавезују, она се објављују и убрајају у праксу Европског суда за људска права – ко не плати на мосту, може да плати на ћуприји.

Зашто га и даље нисмо потписали и ратификовали?

То још увек није јасно. На први поглед се чини да држава нема шта да изгуби, па ни политички. Држава сама саставља листу највиших судова који могу да затраже саветодавно мишљење, саветодавно мишљење не обавезује, постоји велика шанса да ће се правилном применом стандарда Европског суда за људска права смањити број случајева у Стразбуру јер ће се они на исправан начин решити у Србији....

Једина задршка коју у овом тренутку могу да смислим је могућност да се поједини поступци „одуже“ јер се чека мишљење Стразбура – али колико је то заиста стварна опасност? Судски процеси у Србији свакако трају неславно дуго. Најважнији разлог је свакако што су судије преоптерећене. Међутим, прилика да домаћи суд затражи „помоћ“ од Европског суда како би решио текући случај може управо да помогне да се тај и њему слични случајеви брже заврше уколико домаћи судија прихвати став Европског суда за људска права.

Држава сама на овај начин може да елиминише постојећа и предупреди будућа кршења људских права и да уштеди средства која би иначе искористила за вођење поступка пред Европским судом за људска права. Нисмо усамљени у друштву држава које нису ни потписале Протокол, али хајде да будемо у оном бољем делу друштва.

Текст је првобитно објављен у недељнику НИН 16. 12. 2021. године у склопу пројекта Отворена врата правосуђа.

Извор фотографије: Hpgruesen / Pixabay