Правно несавладана прошлост
У окретању будућности често покушавамо да пустимо прошлост, али нама блиску прошлост још увек нисмо ни морално ни правно савладали. Враћамо се појмовима попут транзиционе правде, историјске неправде према нашем народу, или просто остајемо равнодушни. Међутим, поједини процеси су и даље у току. Они трају већ неко време, а понекад се чини да се са њима намерно одуговлачи. Нарочито осетљива, јер се тичу најдрастичнијих облика кршења нечијег достојанства и људских права, као да се заборавља да су суђења за ратне злочине и даље суђења са местом у оквиру правосудног система где је управо судовима поверена света улога заштите (људских) права.
Разна национална уверења и даље живе дубоко укорењена у нашим пост-југословенским друштвима, а завидан број њих почива на митовима о природи ратова који су се водили у бившој Југославији. А у том најгорем од свих стања, уз победе и поразе, нажалост долази до злочина — и то оних најтежих од свих — ратних злочина. Често се чини да тај израз понавља свако и како стигне, било да га разуме или не разуме. Стога, неколико уводних напомена.
Оружани сукоб
Оружани сукоб (колоквијално „рат”) је у неку руку саморазумевајући појам. Упркос томе, оружани сукоб јеправни појам и требало је много деценија двадесетог века да се његова дефиниција иоле кристализује. И то се кристализовала, како је то Војин Димитријевић умео да каже, када су „људи с Балкана… подметнули врат под точак историје — велики смо мајстори у томе”. Битно је напоменути две ствари: 1) постоје међународни оружани сукоб („рат”) и немеђународни оружани сукоб („грађански рат”); и 2) ратни злочини могу да се догоде само када постоји оружани сукоб.
Ратни злочин
У рату није све дозвољено. За то се стара међународно хуманитарно право (МХП), раније познато као ратно право. Но нису сви злочини у оружаном сукобу ратни злочини — то су само тешке повреде међународног хуманитарног права које за собом повлаче индивидуалну кривичну одговорност.
Свака држава настала из СФРЈ на чијој су се територији одвијали оружани сукоби мучи муку с ратним злочинима и ратним злочинцима. Ни у једној се није показала нарочита воља да се гоне сопствени држављани осумњичени за ратне злочине. Зато што домаће правосуђе није показивало вољу, Савет безбедности Уједињених нација је основао Међународни кривични суд за бившу Југославију (МKСЈ) — „онај” Хашки трибунал, иако у Хагу има неколико међународних судова.
Суђење у Србији
Након неког времена су и судови у Србији почели да поступају по оптужбама против оптужених за ратне злочине. Тужилаштво за ратне злочине (ТРЗ) почело је да ради 2003. године, а Фонд за хуманитарно право је забележио да је ТРЗ од тада до краја 2020. године подигло оптужнице у 83 предмета ратних злочина, обухватајући укупно 205 оптужених лица и најмање 2491 смртно страдале жртве.
Ни ТРЗ ни судови који суде у тим предметима немају лаке задатке. Поред комплексности материје и потешкоћа у прикупљању доказа имајући у виду време које је протекло од дешавања, не би било објективно занемарити чињеницу да су ово нарочито осетљиви процеси. Они су осетљиви и за жртве и за ширу политичку заједницу и око тога се каткад креирају национални митови, а поједине судије и тужиоци проглашавају издајницима. Зашто је ово „пипаво” питање? Увек је тешко прихватити нешто што истински ниси желео да се догоди. Свакоме је тешко да прихвати да су припадници његовог народа извршили тешке злочине. Јавност се код суђења за ратне злочине носи са најмање три нивоа отпора: Лични: Да ли то значи да и ја лично носим одговорност? Унутрашњи: Није могуће да је неко ко је скоро као ја, јер смо део истог народа, урадио тако нешто; Спољни: Kако и да прихватиш тако нешто када стално слушаш како ти „споља” из иностранства пребацују — где је граница злоупотребе у политичке сврхе?
Међутим, у тој причи једна ствар изостаје, а на другу се заборавља. Изостаје утврђивање одговорности у појединим процесима, а на жртве се заборавља. У доминантним уверењима у суђењима за ратне злочине у земљама бивше Југославије, која и данас значајно обликују наше савремене политичке заједнице, оно што је изостало и заборављено је мање битно од тога ко је агресор, ко се бранио и ко је више или мање злочина починио.
Сведоци остају обесхрабрени дужином трајања поступака и губе поверење у српско правосуђе. Правноснажним пресудама до сада је осуђено 78, а ослобођено 54 оптужених. Извештај ФХП наводи и да су у односу на 20 оптужених оптужнице одбачене због процесне неспособности оптужених или су поступци обустављени због њихове смрти. Предмети некада трају дуго из релативно оправданих разлога, али је тешко замислити да на њих нема политичког утицаја управо због осетљивости за ширу политичку заједницу и великог политичког и емотивног набоја. Да би суд пресудио да је било ратног злочина, он мора да установи да је постојао оружани сукоб – и то међународни оружани сукоб или немеђународни оружани сукоб, јер не постоји јединствена дефиниција оружаног сукоба. Да ли ће се виђење суда поклопити са изјавама владиних званичника? Да ли треба да се поклопи? Чија изјава има већу тежину?
Да ли ће суд правилно квалификовати оружани сукоб и на одговарајући начин применити норме МХП и (међународног) кривичног права зависи и од степена независности правосуђа. У једној новој књизи (Распад Југославије пред судом: правна квалификација оружаних сукоба у Југославији у пракси судова у Србији, 2021), професор Хрњаз на темељан начин испитује на који начин су судови у Србији примењивали норме међународног хуманитарног права у суђењима за ратне злочине. Он закључује да нису сви судови подједнако подлегали политичком притиску, али и да су „одређени закључци судова у Србији у вези са квалификацијом оружаних сукоба у БиХ, Хрватској и на Kосову заиста последица легитимисања доминантног националног наратива у вези са природом тих сукоба”. Наравно, неизоставни су били и проблеми недовољне обучености судија да примењују норме међународног хуманитарног права (а ФХП је истакао и да на Правосудној академији нема ништа о међународном хуманитарном праву!) као и непрецизне одредбе кривичног закона који се примењивао. С друге стране, професор Хрњаз увиђа да су судије неретко биле и прагматичне. Наиме већ смо поменули да је, да би уопште могло да се суди оптуженом и да се направи корак ка правди за жртве, неопходно да суд прво квалификује оружани сукоб. Судије у Србији су се задовољавале општом констатацијом да постоји оружани сукоб, не улазећи у то да ли је у питању међународни или немеђународни оружани сукоб. То је са аспекта међународног права неправилно, али је свакако довело до истоветних резултата као и да су у сваком појединачном случају одређивали сукоб — поступци су започети, оптуженима се суди, жртве не остају невидљиве за институције.
Kритички тон у вези са „тишином која ипак одјекује гласно” у српским судницама треба усмерити и на Тужилаштво за ратне злочине. Суд не може да суди док тужилац не изнесе предмет пред њега. Није нимало лак задатак гонити појединце које део друштва доживљава херојима, али то је у суштини један зацељујући процес за цело друштво. Данас нисам сигуран да и они који се суштински интересују са суђења за ратне злочине знају ко је наш тужилац за ратне злочине. ФХП истиче да и оно мало оптужница које се сада подижу заправо нису резултат рада тужиоца, односно тужитељке, већ уступања предмета из Босне и Херцеговине. Тужитељка и њених девет заменика су у 2020. години подигли свега две оптужнице које су резултат њихове истраге — у прилог томе говори и непоступање ТРЗ по кривичним пријавама ФХП већ неколико година уназад. Утисак је и да ТРЗ не жели да гони високорангиране припаднике војске, а да жртве остају невидљиве.
Суд је у многим случајевима урадио своје — осудио је ратне злочинце. Kако и зашто их друштво и даље прихвата, рехабилитује и велича је потпуно друго питање. Суђења за ратне злочине су огледало трансформације политичке заједнице након оружаних сукоба. Недостатак политичке воље да се искрено суочи са злочинима појединаца, манипулација чињеницама и шире посматрано национална уверења бивших југословенских друштава, показују да је оружани сукоб завршен, али да они неоружани изгледа и даље трају. Време је да се и овај сукоб након сукоба – сукоб наратива, сукоб некажњивости и правде, сукоб људских права и политике – заврши, а да се жртвама дâ дужна пажња.
Текст је првобитно објављеном у недељнику Време 5. августа 2021. године.
