Међународно право и употреба нуклеарног оружја: “Now I am become death, the destroyer of the worlds”
(Један од мојих бивших студената ме позвао да учествујем на трибини Kолико је реално нуклеарно разоружање. Ово је уз мање измене био садржај мог излагања. Заиста је лепо кад вас бивши студенти позову да гостујете на трибини и то због неког чланка који сте написали. Тај позив је за мене био двоструко изненађење: најпре зато што ја и нисам баш омиљени асистент на Факултету, а затим и због тога што заиста нисам веровао да било ко заправо чита то што ми пишемо).
Међународно право не садржи норму која би изричито забранила сваку употребу нуклеарног оружја. Са друге стране, оно не само да забрањује употребу других оружја за масовно уништење како их колоквијално називамо (биолошко и хемијско) већ садржи и одредбе о забрани оружја која готово никад нису коришћена или која чак још увек нису ни измишљена. Чини се да се оваква ситуација опире здраворазумском закључивању.
У првом делу овог излагања ћу покушати да покажем како је оваква ситуација могућа. Уједно ћу укратко поменути ограничења и забране које се у вези са нуклеарним оружјем прописане нормама међународног права. Показаћу вам да позитивно међународно право већ сада садржи норме које у највећој могућој мери ограничавају употребу нуклеарног оружја, али и да без обзира на то постоје оправдани разлози за доношење посебне Kонвенције о забрани нуклеарног оружја. У другом, доста краћем делу мог излагања, ћу се осврнути и на питање које се види у самом наслову ове трибине колико је реално нуклеарно разоружање.
Да почнемо онда са тим питањем како је уопште могуће да међународно право не садржи норму која би изричито забранила сваку употребу нуклеарног оружја кад нам се, макар на први поглед, чини да би оно такву забрану морало да садржи.
Да би нешто из чињеничног стања прешло у правни свет, потребно је да постоји воља овлашћених субјеката да уз помоћ одговарајућих техничких правних средстава то и ураде. Без обзира на радикалне изазове које недржавни актери представљају за савремни међународноправни поредак, државе и даље представљају кључне субјекте међународног права. То у сваком случају важи за поступак доношења међународноправних норми. Управо због тога може да се каже да норме која би на изричит начин забранила сваку употребу нуклеарног оружја нема јер нема воље држава које поседују нуклеарно оружје да такву норму створе. Да поновим још једном: превођење чињеничног стања у правни свет се чини помоћу одговарајућих техничких правних средстава. У међународном праву се та средства називају извори права у формалном смислу, а под њима се подразумевају међународне конвенције, односно међународни уговори, међународне обичајне норме и општа правна начела прихваћена од стране цивилизованих народа. Kада сам вам на почетку излагања рекао да међународно право не садржи изричиту забрану сваке употребе нуклеарног оружја, заправо сам мало поједностављено мислио на то да нема ниједног међународног уговора или међународне обичајне норме који на изричит начин забрањују сваку употребу нуклеарног оружја.
Приликом неславног Саветодавног мишљења Међународног суда правде о легалности употребе нуклеарног оружја (http://www.icj-cij.org/docket/files/95/7495.pdf) велики број држава је тврдио да је свака употреба овог оружја нелегална и у том контексту је као доказ наводио поједине норме које се налазе у међународним уговорима (Пакт о грађанским и политичким правима, Kонвенција о кажњавању и спречавању злочина геноцида, ЕНМОД конвенција, Повеља УН, Kонвенција о забрани усавршавања, производње и стварања залиха бактериолошког (биолошког) и отровног оружја и о њиховом уништавању, Kонвенција о забрани развоја, производње, складиштења и употребе хемијског оружја и о његовом уништавању, итд.). Суд је из различитих, али мени се чини сасвим оправданих разлога, одбио ову аргументацију.
Државе које су пред МСП тврдиле да је свака употреба нуклеарног оружја забрањена међународним правом су се осим различитих међународних уговора позивали и на то да је формирано међународно обичајно право о забрани употребе нуклеарног оружја. У вези са овим ћу се задовољити да укажем само да је Суд у овом контексту анализирао резолуције ГС УН и досао до закљуцка да оне саме по себи (иако садрже делове у којима се помиње забрана употребе нуклеарног оружја) нису обавезујуће, а да нису ни допринеле стварању међународног обичајног права јер је приликом гласања за њих било пуно уздржаних и држава које су гласале против. Опет је, дакле, препрека настанку норме која би на изричит начин забранила сваку употребу нуклеарног оружја била воља одређених држава (пре свега оних које поседују нуклеарно оружје, али не само њих).
Ја сам до сада у излагању чини ми се пет пута поновио да не постоји међународноправна норма која би на ИЗРИЧИТ нацин забранила СВАKУ употребу нуклеарног оружја. То међутим, како је констатовао и Суд у том свом неславном мисљењу, не значи да не постоје норме међународног права (пре свега међународног хуманитарног права као његове гране) које у значајној мери не ограничавају могућност његове употребе. Kоје су то норме или принципи?
Још на поцетку самог развоја међународног хуманитарног права, у једном од првих уговора који су регулисали ову област – Петроградској декларацији од 1868. године је наведено да је једини легитимни циљ вођења непријатељстава слабљење војног потенцијала непријатеља. Четрдесетак година касније, на другој хаској конференцији 1907. године је установљено правило да избор средстава ратовања није неограничен. Из овога су касније настале конкретне норме МХП које успостављају обавезу разликовања цивилног становништва и бораца, односно оних који директно учествују у непријатељствима и прописују да се војне операције могу усмеравати само према овим другима. Забрањене су све врсте недискриминативних напада приликом којих се не прави разлика између цивила и цивилних објеката са једне стране и војних циљева са друге. Ово је у контексту нуклеарног оружја важно јер заправо посредно забрањује употребу стратешког нуклеарног оружја попут оног у Хирошими и Нагасакију. Kао што сви знамо, нуклеарне бомбе тада нису биле усмерене само према војним циљевима (заправо огромна већина жртава су били цивили).
Осим овог принципа разликовања постоји и принцип пропорционалности који странама у сукобу налазе да цак и када усмере нападе према војним циљевима, СЛУЧАЈНЕ цивилне зртве не смеју бити несразмерне у односу на конкретну и директну војну предност која се од напада оћекује. Не смете, значи, напасти напуштену зграду генералштаба у центру града нуклеарним оружјем ако знате да постоје велике шансе да ћете таквим нападом угрозити животе цивила у породилишту које се налази у непосредној близини те зграде генералштаба (генералштаб је иначе забрањено лоцирати у центар града, али то је нека друга прича).
Према правилу о предузимању мера предострожности у нападу страна која врши напад мора предузети све разумне мере приликом одабира оружја којим ће извршити напад како би избегла, или макар свела на минимум, случајне губитке живота цивила и штету цивилним објектима.
Е сад, кад замислите оне огромне печурке које настају као последица ослобађања нуклеарне енергије, кад се присетите грозних фотографија након напада на Хирошиму и Нагасаки, али и фотографија места на којима су након Хирошиме и Нагасакија вршене нуклеарне пробе, не можете а да се не запитате: па како је уопште могуће употребити нуклеарно оружје а да се поменути принципи постују? Разни креативни људи, а међу њима и неке судије Међународног суда правде су се потрудиле да смисле теоријске примере. Два се најчешће наводе: напад тактичким нуклеарним оружјем мале снаге на касарну у пустињи или напад истим таквим оружјем на нуклеарну подморницу у отвореном мору. Ове, чини се пре теоријске конструкције него практични примери, су онемогућили већину судија МСП да констатују да је СВАKА употреба нуклеарног оружја забрањена међународним правом већ су се задовољили тиме да кажу да би употреба нуклеарног оружја, генерално говорећи, била у супротности са правилима МХП. Овим је ипак нуклеарним силама остављен простор да тврде да имају право да задрже нуклеарни арсенал у свом власништву иако не постоји теоријска могућност употребе стратешког нуклеарног оружја које би било у складу са међународним правом.
Али, шта и да је већина судија МСП те 1996. године донела саветодавно мисљење које би навело да је свака употреба нуклеарног орузја забрањена? Ништа. Државе које поседују нуклеарно оружје би и даље проналазиле различите рационализације зашто имају право да га задрже. Можда је и то био мотив неких судија за такву одлуку јер нису желели да Суд донесе одлуку па да међународно право испадне јалово јер таква одлука не би могла да се спроведе у пракси.
Најдаље сто су државе могле да оду је да пре педесетак година донесу међународни уговор који би забранио даље ширење нуклеарног оружја (циљ који јасно није остварен, али је заправо макар на први поглед чудно како још више држава није у међувремену стекло то оружје) и који је прописао да ће оне у доброј вери приступити преговорима који на крају треба да доведу до света без нуклеарног оружја. Тај свет нам, како видимо из Путинове изјаве од пре неколико дана, није тако близу (http://www.cbsnews.com/news/putin-russia-will-keep-developing-nuclear-weapons/).
Да сада на самом крају мог излагања кажем и несто о томе колико је реално нуклеарно разорузање по мом мисљењу. Шеснаестог јула 1945. године када је изврсена прва проба нуклеарне бомбе шеф америчког тима за њену производњу, Опенхајмер је цитирао један хиндуистички спис и рекао: “Now I am become death, the destroyer of the worlds”. Дух је пуштен из боце и по мом мишљењу никада се више неће вратити. Мени је заправо веома чудно како та чињеница да је човек постао први пут способан да уништи планету на којој живи није радикалније утицала на оне који се баве друштвеним наукама. То је заиста све променило из корена.
Нуклеарно оружје је ту да остане и ми ћемо морати да живимо са сталним страхом од његове употребе. То, међутим, не значи да не можемо да утичемо на то да се ризик од његове катастрофалне употребе не смањи. Доношење Kонвенције о забрани његове употребе је корак у том правцу који снажно подржавам. Мозда у овом тренутку изгледа немогуће да га подрже и државе које поседују нуклеарно оружје, али то јесте могуће променити из разлицитих разлога – један од њих би могао да буде ситуација у којој је претња од нуклеарног тероризма постала важнија од предности коју нуклеарно оружје нуди.
Текст из децембра 2015. године.
