Амбасадор који то више није

„Kад оно би те дођоше ови … конзули? ... Седам година – каже замишљено и отежући речи Хамди-бег – седам година! ... Па ево, и то би и прође… Kонзули ће очистити Травник. Помињаће се још коју годину. Дјеца ће се на јалији играти конзула и каваза, јашући на дрвеним приткама, па ће се и они заборавити ко да никад нису ни били. И све ће опет бити као што је, по божјој вољи, одувијек било…“

Давил је као француски конзул из Травника отишао након Наполеоновог пораза. Оставио је Али-пашу са његовим сопственим проблемима и олујама што су јасно надолазиле. Али Давила нико није отерао из Травника.

Прошло је равно 150 година од фиктивног Давиловог одласка из Травника до стварног доношења Бечке конвенције о дипломатским односима (БK). Наслаге и наслаге дипломатског искуства и општења (нешто попут оних описаних историјских наслага археолошког терена у Травничкој хроници!), а затим и многе године дипломатских преговора су уткане у текст те конвенције. Означен као велики дипломатски и међународноправни успех у који је активно била укључена и југословенска дипломатска делегација БK претвориће готово па свете обичаје у сувопарну (међународно)правну уговорну форму.

Личност шефа дипломатске мисије остаће према члану 29 БK „неприкосновена“. То према тексту БK значи да шеф мисије „не може бити подвргнут никаквој врсти хапшења или притвора. Држава код које се акредитује третира га с дужним поштовањем и предузима све разумне мере да би спречила наношење увреда његовој личности, његовој слободи или његовом достојанству”. Овакав статус омогућава шефу мисије да несметано обавља своје послове који су у служби обављања функција дипломатске мисије. Ове функције су поменуте пре свега у члану 3 БK (представљање државе одашиљања, заштите њених интереса и интереса њених држављана у држави пријема, преговарање, обавештавање о укупном стању у држави пријема, итд). Са друге стране, међутим, шеф мисије дужан је да поштује “законе и прописе државе код које се акредитује”, као и да се не меша “у унутрашње ствари те државе” (члан 41 БK).

Kрајем новембра 2020. године Министарство спољних послова Црне Горе је саопштило да проглашава амбасадора Републике Србије у Црној Гори, Владимира Божовића, непожељном особом у складу са одредбама поменуте БK. У образложењу које је цитирано у медијима (аутор блога није имао увид у дипломатску ноту којом је ово учињено) је писало да је главни разлог континуирано мешање господина Божовића у унутрашње ствари Црне Горе. Непосредан повод је била његова изјава о Подгоричкој скупштини 1918. године. Политички контекст у коме је донета оваква одлука власти у Црној Гори је био веома сложен – управо тих дана је на власт у Црној Гори требало да дође нова, сасвим другачија, влада. Осим тога, тих дана је било и тачно две године откако је Скупштина Црне Горе 29. новембра 2018. године усвојила Резолуцију о поништењу одлука Подгоричке скупштине. Будући, односно садашњи премијер Црне Горе је са негодовањем коментарисао овакву одлуку о „протеривању“ амбасадора Србије у Црној гори. Прва реакција власти у Србији је била да се и амбасадор Црне Горе у Србији прогласи непожељном особом на основу реципроцитета, али је касније таква одлука поништена, иако су власти у Србији остале на становишту да Црна Гора није требало да прогласи господина Божовића персоном нон грата. Пре неколико дана, господин Божовић је одговарајући на коментаре да и даље прима амбасадорску плату, рекао да је и даље амбасадор Србије у Црној Гори и да ће „тако и остати све док Република Србија не одлучи другачије, јер држава Србија, као и Црна Гора и свака друга суверена и призната држава, имају право да самостално бирају своје амбасадоре и дипломате“.

С тим у вези треба цитирати члан 9 БK (курзив додат):

“1. Држава код које се акредитује може у свако доба, и без обавезе да образложи своју одлуку, обавестити државу која акредитује да је шеф или ма који члан дипломатског особља мисије persona non grata или да ма који други члан особља мисије није прихватљив. Држава која акредитује ће тада опозвати лице у питању или ће окончати његове функције у тој мисији, према случају. Неко лице може бити оглашено као persona non grata или као неприхватљиво пре него што дође на територију државе код које се акредитује.

2. Ако држава која акредитује одбије да изврши или не изврши у разумном року обавезе које преузима сходно тачки 1 овог члана, држава код које се акредитује може одбити да лицу о коме се ради призна својство члана мисије”.

Институт persona non grata је веома стар у дипломатском праву. Основни циљ овог института је да држави пријема омогући да се његовим коришћењем заштити од штетног деловања дипломатског агента на својој територији. Наиме, имајући у виду да он/а ужива апсолутни кривични имунитет на територији државе пријема – дакле, и за најтежа кривична дела – једини инструмент који држави пријема стоји на располагању у случајевима као што су шпијунажа, или мешање у унутрашње ствари те државе је управо овај који је предвиђен чланом 9. Ово је потврђено и у пракси Међународног суда правде у случају САД против Ирана.

При свему овоме је веома важно приметити да држава пријема има право на основу члана 9 да и без било каквог објашњења прогласи дипломатског агента непожељном особом. Другим речима, са становишта међународног права (али, не и свеукупних односа две државе!) је потпуно неважно да ли се господин Божовић заиста мешао у унутрашње ствари Црне Горе, да ли је у својим изјавама говорио истину или не, итд. Црна Гора је на основу члана 9 имала право да га и без било каквог образложења прогласи персоном нон грата чиме му престаје и функција шефа мисије на територији Црне Горе. Ејлин Денза (енг. Eileen Denza) у водећем коментару БK примећује да готово да нема примера у дипломатској пракси у коме се држава одашиљања оглушила о примену члана 9(1) од стране државе пријема. Другим речима, готово да нема примера у којем је држава пријема морала да примењује став 2 истог члана и да дипломатском агенту одузима тај статус. Разлог је сасвим једноставан – у том случају држава пријема може да одбије да и даље третира то лице као дипломатског агента, односно том лицу би престали дипломатски имунитети и привилегије.

Уколико се сада вратимо на случај господина Божовића његово проглашење персоном нон грата је престала његова функција шефа дипломатске мисије уз ту ограду да је држава пријема дужна да му евентуално обезбеди разумно време да напусти територију Црне Горе (он, наравно, може да остане на територији те државе, али без поменутог статуса). Држава одашиљања, тј. у овом случају Србија, има право да не предложи ново лице на ту функцију, она има право и да узврати реципрочним мерама, може чак да прекине дипломатске односе са другом државом уколико то жели, она на крају може и да одлучи да не ради ништа по овом питању, али то не мења чињеницу да са становишта међународног права господин Божовић више није амбасадор Републике Србије у Црној Гори.

Амбасадори и конзули долазе и одлазе. И из Травника, и из Подгорице, и из Београда. Понекад су у држави пријема вољени, понекад не. Понекад допринесу побољшању односа две државе као функцији коју помиње и БK, а понекад и не. Понекад се заиста нађу усред политичких олуја наспрам којих се осећају немоћно као Давил или Иво Андрић. Али, или јесу амбасадори, или нису. Нема у дипломатском праву ничег између.