Србија, извоз наоружања и њене међународноправне обавезе

Након цурења докумената из америчког Пентагона у последњих неколико недеља, појавили су се новински извештаји о наводним опредељењу Србије да Кијеву обезбеди оружје. Према новинарима, увид у документе открива да Србија није била спремна да пружи обуку украјинским снагама, али да јесте била вољна и способна да пружи оружје Украјини, као и да се већ обавезала на то.  У изјавама највиших државних званичника Србије, ови наводи су оштро демантовани.  Они су навели да Србија не даје оружје ни Украјини ни Русији, да Србија није извозила оружје сукобљеним странама од почетка инвазије и да Србија то не планира да чини у будућности.

Као део ових уводних напомена, треба да подсетимо да ово питање није баш ново.  Кратак преглед нам даје сличан образац навода када је у питању извоз оружја из Србије (и порицање његовог извоза) у Мјанмар, Јемен, Саудијску Арабију или УАЕ.  Ови примери такође захтевају постављање питања колико Србија води рачуна о међународноправним нормама које се тичу извоза оружја. Циљ овог блога је, остављајући политичке импликације ових потеза са стране, да дешифрује међународноправне обавезе које би требало да буду на нашем радару када говоримо о било којој одлуци да се обезбеди оружје било којој страни у било ком оружаном сукобу.

Шта нам говори Уговор о трговини наоружањем?

Поставља се прелиминарно питање: да ли Уговор о трговини наоружањем уопште примењив на ову ситуацију?  Специфичност Уговора о трговини наоружањем (Arms Trade Treaty — АТТ) је у томе што захтева да га само држава извозница ратификује.  АТТ не разматра питање да ли су примаоци наоружања такође прихватили овај уговор.  Дакле, АТТ улази у игру просто због чињенице да га је Србија ратификовала 2014. године. На пример, у контексту овог случаја, чињеница да је Украјина потписница, али још увек није страна уговорница, као и да је Русија  није уопште приступила уговору, не мења ништа у погледу обавеза Србије приликом извоза наоружања.

Сада је време да пређемо на суштинска питања регулисана уговором, а две темељне одредбе су његови чланови 6 и 7.

Члан 6

3. Држава чланица не сме да одобри било какав трансфер конвенционалног наоружања у смислу члана 2 (1) или производа обухваћених чланом 3, односно чланом 4, ако у време издавања одобрења има сазнања да ће оружје, односно ти производи бити коришћени за вршење геноцида, злочина против човечности, тешких повреда Женевских конвенција из 1949. године, нападе усмерене против цивилних објеката, односно цивила који су заштићени као такви, односно других ратних злочина дефинисаних међународним споразумима чија је она чланица.

Члан 6 стога обавезује Србију (државу извозницу) да се уздржи од одобравања извоза оружја ако Србија зна да ће оружје бити употребљено за извршење међународних злочина, укључујући одређене ратне злочине.  Сматра се да ова одредба обухвата и конструктивно знање о таквим радњама, што значи да укључује случајеве у којима је извозник требало да зна за такву употребу оружја у светлу доступних доказа.  (Sands, Clapham, Ní Ghrálaigh, Legal Opinion, 43) Дакле, члан 6 намеће имплицитну обавезу Србији (држави извозници) да процени капацитет примаоца наоружања да обезбеди поштовање међународног хуманитарног права (МХП).  У том смислу, извозник треба да има у виду раније понашање, обавезе, као и мере за спречавање и сузбијање кршења МХП за које је одговоран заправо увозник наоружања.  (МКЦК, Arms Transfer Decisions Practical Guide, 7).

Члан 7

Извоз и оцењивање извоза

1. Ако извоз није забрањен чланом 6, свака држава чланица извозница, пре него што изда одобрење за извоз конвенционалног наоружања у смислу члана 2 (1), односно производа обухваћених чланом 3, односно чланом 4, у складу са својом надлежношћу и националним контролним системом, објективно и без дискриминације, водећи рачуна о релевантним факторима, укључујући и податке које доставља држава увозница сходно члану 8 (1), врши оцену потенцијала конвенционалног наоружања, односно производа да:

(а) допринесе, односно угрози мир и безбедност;

(б) буде коришћено за:

(i) вршење, односно олакшавање вршења тешке повреде међународног хуманитарног права;

(ii) вршење, односно олакшавање вршења тешке повреде међународног права људских права;

(iii) вршење, односно олакшавање вршења неког акта који представља кривично дело према међународним конвенцијама, односно протоколима који се односе на тероризам чија је чланица држава извозница; или

(iv) вршење, односно олакшавање вршења неког акта који представља кривично дело према међународним конвенцијама односно протоколима који се односе на прекогранични организовани криминал чија је чланица држава извозница.

3. У случају да, по извршеној процени и разматрању расположивих мера ублажавања, држава чланица извозница утврди да постоји прекомерни ризик од било каквих негативних последица из става 1, држава чланица извозница неће одобрити такав извоз.

Комплементарно овој одредби, члан 7 прописује обавезу Србије да испита ризик од негативних последица извоза, без обзира на његову усклађеност са чланом 6. То захтева процену да ли се оружје може употребити за допринос или подривање мира и безбедности, или  као фактор који омогућава озбиљно кршење МХП (ратни злочини у међународним и немеђународним оружаним сукобима, било према нормама уговора или обичајном праву) или међународног права људских права (МПЉП) – кршење ius cogens норми, или груба или систематска кршења –  терористички акт или транснационални организовани криминал.

Процена треба да узме у обзир информације као што су извезено оружје (врста и количина), корисници, ситуација у земљи одредишта и рута извоза. (Academy Briefing, 26)

Важна разлика између чланова 6 и 7 лежи у степену свести о потенцијалној појави противправног понашања неопходног за спречавање извоза.  Док члан 6 захтева барем конструктивно знање о специфичној намени употребе оружја, „потенцијална узрочна веза” би била довољна да оправда забрану одобрења према члану 7. Ово је уграђено у саму формулацију одредбе, која истиче да  постоји ризик да би извезена рука 'могла' да се употреби за извршење или олакшавање кршења одредбе. (Academy Briefing, 26-27)

Како би требало да изгледа процена ризика?

У вршењу процене ризика, тежину имају фактори попут прошлог и садашњег поштовања међународног хуманитарног права од стране актера који прима наоружање;  њихову посвећеност поштовању МХП, као и њихов капацитет да обезбеде употребу наоружања у складу са нормама МХП и МПЉП.  То укључује и питања да ли је страна одговорна за тешка кршења МХП, као и да ли је предузела кораке да спречи или казни кршења МХП. Даље, посвећеност поштовању међународног хуманитарног права укључује процену свега што се подразумева под системом домаће имплементације. 

Тако се посматра не само ратификација кључних међународноправних инструмената, већ и све кораке ка њиховој имплементацији у домаћим правним системима, укључујући домаће кривично законодавство и сарадњу са међународним судовима;  као и интеграцију МХП и МПЉП у релевантним војним приручницима и обуци оружаних снага.  Најзад, капацитет да се обезбеди начин коришћења примљеног оружја у складу са МХП и МПЉП обухвата питања гаранција крајњег корисника, контроле над војном опремом и вршења јасне команде и контроле.  Коначно, извори информација на које може да се ослања процена ризика су такође прилично широки и обухватају извештаје УН, али и локалних и међународних НВО, информације из националних дипломатских мисија које раде у држави, медије, као и отворене и затворене изворе информација.  (МКЦК, Arms Transfer Decisions Practical Guide, 14-21)

Одредбе Уговора наводе да, уколико процена ризика покаже преовлађујући ризик да се таква кршења десе упркос мерама ублажавања, држава извозница мора да се уздржи од одобравања извоза. Без обзира на то, тумачење појма „преовлађујући ризик“ је предмет спора. Стручњаци и неке државе тумаче овај израз као „значајан“, или слично томе, „вероватније него не“. (Клапам и др, ATT Commentary, 275) Напротив, друге државе тврде да овај појам претпоставља тест балансирања између негативних и позитивних ефеката извоза. Они тврде да могуће негативне последице треба одмерити у односу на његове позитивне ефекте извоза оружја на мир и безбедност, укључујући већи капацитет државе увознице да се брани од спољне агресије или спречи унутрашње насиље. (Клапам и др, ATT Commentary, 254) Без обзира на то, такво тумачење би дало слободу државама да искористе циљеве да оправдају средства, стварајући опасну рупу и потенцијално подривајући заштиту људских права. (Клапам, The ATT: A call for an Awakening, 4) Дакле, иако потенцијално није незаконит, у случају да постоји, такав став Владе државе би требало да привуче пажњу парламента и представника цивилног друштва.

Када би Србија постала ”увучена” у сукоб? Међународно хуманитарно право и квалификација сукоба 

Једна од појава која је привукла пажњу стручњака међународног хуманитарног права у погледу оружаног сукоба у Украјини јесте и питање улоге трећих држава. Другим речима, у ком тренутку подршка коју држава пружа зараћеној страни претвара ту трећу државу у страну у сукобу? 

Постоји међународни консензус око чињенице да је класификација сукоба билатерална вежба, и да,  у случајевима када је више актера укључено у један сукоб, класификација сукоба треба да се процени на билатералном нивоу међу свим укљученим странама. (Фераро, ICRC’s legal position, 1241-1242) Међутим, истакнуто је да такав приступ не одговара у потпуности савременим оружаним сукобима. Нарочито у ситуацијама када би трећа држава могла пружати подршку држави у борби против оружане групе на њеној територији, често бисмо се нашли у ситуацији да једноставно критеријум интензитета не би био задовољен да би се утврдило постојање оружани сукоб између треће државе и оружане групе. У таквом сценарију, фрагментирани приступ класификацији сукоба могао би довести до тога да правни оквир МХП пропусти понашање треће државе и да се на њега не може применити. Да би се такав исход спречио, МКЦК је у контексту интервенција мултинационалних снага предложио приступ заснован на подршци. Према приступу заснованом на подршци, МХП би обухватио трећег актера (државу или мултинационалне снаге) као страну у сукобу када су испуњени следећи услови:

• На територији где интервенишу трупе трећих актера се већ одвија немеђународни оружани сукоб.

• Снаге трећег актера воде непријатељства у контексту оружаног сукоба који је у току.

• Борбене активности снага трећег актера спроводе се као подршка страни у том већ постојећем сукобу

• Радња се изводи као одговор на званичну одлуку овог трећег актера да подржи страну укључену у већ постојећи сукоб.

Идући корак даље у светлу ситуације у Украјини, аутори су размишљали о сценарију где такво учешће трећих актера није директно, већ се састоји од облика индиректне подршке као што је размена обавештајних података. Они су поставили питање да ли таква индиректна подршка може довести до тога да актер који подржава једну од страна у сукобу, и сам постане сукобљена страна. Шмит тако износи следеће факторе засноване на приступу заснованом на подршци МКЦК-а који би требало да буду испитни:

• Намера државе која пружа подршку да допринесе одређеним непријатељским активностима које спроводи подржана држава, или да омета оне које спроводи противник државе;

• Мера у којој подршка помаже или омета специфично вођење непријатељстава;

• Мера у којој је подршка саставни део специфичног вођења операција непријатељстава или одбрамбених акција подржане државе против њеног противника;

• Временски размак између примања обавештајних података и њиховог коришћења.

 Ова четири елемента указују на то да би требало успоставити специфичну везу између пружања подршке коју пружа трећа држава и понашања подржаног актера. Другим речима, општа материјална подршка која јача додукупни капацитет државе не би, без додатних елемената, државу која пружа подршку учинила страном у сукобу. На трагу онога што Шмит подвлачи у контексту размене обавештајних података, подршка би морала бити везана за специфичне операције страна.

Иако није страна у сукобу, има ли Србија одређене обавезе према међународном хуманитарном праву у контексту Украјине?

Коначно, оно што Србија треба да узме у обзир током процеса јесу и њене обавезе ван контекста АТТ-а. У оквиру међународног хуманитарног права и комплементарно са АТТ-ом, Србија има обавезу која проистиче из заједничког члана 1 Женевских конвенција да делује са дужном пажњомкако би обезбедила поштовање МХП. Обезбеђивање поштовање међународног хуманитарног права, а посебно спољна димензија ове норме, представља обавезу дужне пажње актера да предузму изводљиве кораке да утичу на стране у сукобу да поштују МХП. Чињеница је да се учешће у наоружавању стране у сукобу вероватно поклапа са повећањем дијапазона мера које би овај актер подршке могао да предузме, у складу са својим већим капацитетом да утиче на понашање стране.