Слобода окупљања — терет на леђима Србије
Последњих дана у Србији су актуелне многе приче. Неке о признавању и непризнавању, друге о положајима и владама, а неке и о забранама. Можда вам је лекар за ваше добро забранио прекомерни унос шећера. Можда сте као родитељ малом детету забранили да гледа цртане филмове касно увече. А можда вам је директно председник државе најавио да у одређеном тренутку на одређеном месту нећете моћи да се окупите са другим људима у оквиру одређене манифестације – коју сте већ неко време планирали.
Иако и прва два примера имају стварне последице по нечије животе, само се у последњем примеру ради о људским правима и слободама. Председник Републике Србије је у обраћању нацији 27. августа 2022. године најавио да ће бити отказана или одложена једна манифестација — Европрајд — „чудо од манифестације” које окупља хиљаде ЛГБТИ+ особа и њихових савезника из целе Европе. Председник је додао да ће ту одлуку образложити Влада и да ће нам Влада казати у складу са којим законом се Европрајд отказује. Хајде да укратко анализирамо зашто би најављено отказивање, односно забрана, била проблематична са аспекта људских права.
Шта је Европрајд?
Европрајд је манифестација која подразумева окупљање одређеног броја људи на одређеном месту. Има делове који се одржавају у затвореном простору, али и делове који се одржавају на отвореном простору и они могу бити у покрету или се могу одржавати у месту. Можемо одмах да решимо мистерију — у питању је јавно окупљање које је заштићено слободом мирног окупљања и на њега се у Србији директно односe Устав (члан 54) и Закон о јавном окупљању, али и члан 11 Европске конвенције о људским правима.
Слобода јавног окупљања
Право на слободу мирног окупљања је основно право и део је темеља сваког демократског друштва. Оно је неизбежно повезано са слободом изражавања и слободом удруживања. Кроз окупљање, слобода изражавања добија свој видљив облик. Слобода окупљања је важна не само зато што представља изражавање мишљења — већ је то изражавање мишљења заједно са другима.
Они који мисле другачије од већине друштва, или они који припадају мањинским групама у односу на већину друштва су често први на листи за забрану окупљања, и то не само у Србији већ широм света. Но, како је окупљање и место за јавну дебату и место за протест, демократско друштво је спремно да толерише одређене идеје које могу некога да узнемире или увреде. Демократско друштво је такође спремно да чује и „другу страну” — противнике одређеног скупа — и то је најчешће изражено кроз контра-скупове.
Улога државе
Државне власти су те које имају обавезу да омогуће спровођење мирног окупљања и да сачувају безбедност свих. На то Србију обавезују њен Устав, Европска конвенција о људским правима и Закон о јавном окупљању.
Укратко, сва три правна акта кажу да свако има право на слободу мирног окупљања. А да бисмо видели како се она остварује у Србији неопходно је да погледамо Закон о јавном окупљању.
Да би окупљање на отвореном прошло без казнених последица потребно је да буде пријављено надлежној полицијској станици где се окупљање одржава и то бар пет дана пред окупљање. То је такозвана процедура претходног обавештавања и може да се сматра да је окупљање аутоматски одобрено док год МУП изричито не забрани (или, како Закон о јавном окупљању еуфемистично каже, „уколико се донесе решење којим се не дозвољава”). Окупљање се пријављује да би омогућило властима да предузму све разумне и одговарајуће мере како би се окупљање одржало. Те мере могу да буду затварање одређене улице за саобраћај и преусмеравање саобраћаја, али и гарантовање безбедности како чланова скупа, тако и чланова потенцијалног контра-скупа.
Окупљање по сваку цену
(Међународно) право људских права предвиђа врло узак круг права која су апсолутна и не смеју се кршити ни на једном месту ни у које време. Слобода окупљања није једно од њих и овде постоје изузеци у виду ограничења права на слободу мирног окупљања. Иако се окупљање може ограничити, то ограничење није без ограничења. Односно, постоје услови које држава мора да поштује како би ограничила неко окупљање.
Да би уопште дошло да мешања у слободу окупљања, 1) то мешање мора да буде предвиђено законом, 2) циљ због ког се ограничава окупљање мора да буде дозвољен међународним правом људских права и 3) то мешање је неопходно у демократском друштву чак и када је предвиђено законом и када постоји легитимни циљ.[1]
Предвиђено законом
Потребно је да могућност забране окупљања има правни основ у домаћем праву. У Србији је то Закон о јавном окупљању који у члану 8 набраја четири ситуације када је могуће ограничити окупљање.
Да будемо прецизни — у тренутку писања овог текста није јасно да ли постоји формални акт Министарства унутрашњих послова (јер оно је, а не Влада или председник) задужено за обезбеђивање или забране јавних окупљања. Није у потпуности јасно ни да ли постоји пријава јавног окупљања, али знамо да је ономад сама Влада Републике Србије дала подршку пријави за одржавање Европрајда.
Закон такође треба да јасно искаже које су последице одржавања скупа упркос забрани, у виду казнених мера, али и да довољно јасно предвиди меру правне заштите, тј. поступак жалбе уколико огранизатори сматрају да је забрана незаконита. На крају, судови су последња брана од арбитрарног мешања власти у нечија права.
У случају да вам надлежна полицијска станица достави решење о забрани одржавања скупа, имате право да у року од 24 часа поднесете жалбу Министарству унутрашњих послова, које такође има 24 часа да одлучи по вашој жалби (члан 16 Закона о јавном окупљању).
Ако нисте задовољни одлуком МУП онда можете покренути управни спор пред Управним судом. Управни суд би требало да буде поменута брана људских права, али му у Србији је у овом тренутку највећи проблем што о оваквим стварима не одлучује на време.
Легитимни циљ
Закон о јавном окупљању предвиђа четири легитимна циља када се окупљање може ограничити:
1) када постоји угрожавање безбедности људи и имовине, јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије;
2) када су циљеви окупљања усмерени на позивање и подстицање на оружани сукоб или употребу насиља, на кршење људских и мањинских слобода и права других, односно на изазивање или подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости;
3) када наступи опасност од насиља, уништавања имовине или других облика нарушавања јавног реда у већем обиму;
4) ако је одржавање окупљања супротно одредбама овог закона.
Одмах можемо да „одстранимо” позивање на заштиту морала као недозвољен када се ради о ограничавању ЛГБТ окупљања (ЕСЉП, Бајев и други против Русије, 2017, ставови 66-69).
Имајући на уму саопштење Владе, сва је прилика да ће се јавне власти у Србији позивати на угрожавање безбедности људи и имовине и безбедност Републике Србије, а могуће да ће придодати и опасност од насиља и уништавања имовине у већем обиму. Слику мирног одржавања Параде поноса су не тако давно квариле навијачке хулиганске групе, па није тешко замислити ситуацију у којој постоји угрожавање безбедности. Међутим, последњих година се Парада поноса одржавала без већих проблема и држава је успевала да заштите учеснике и учеснице. Остаје нејасно који би то проблеми сада могли да прете. Уколико они заиста постоје – власти су опет дужне да јавности одговоре који су то безбедносни изазови и зашто нису у стању да заштите учеснике једне манифестације.
Неопходно у демократском друштву
Демократско друштво ће покушати да предузме све разумне мере да омогући одржавање окупљања. Потребно је да постоје релевантни и довољно убедљиви разлози који одговарају на „неодложну друштвену потребу” да би Европски суд за људска права прихватио забрану одређеног окупљања.
Релевантне чињенице морају да буду недвосмислене и јасно процењене. Држава је та која мора да покаже и докаже разлоге за мешање у слободу окупљања. Свако другачије понашање штети и демократији и владавини права, а нама је у овом тренутку остављено да нагађамо шта значи „чињеницa да би поједине екстремистичке групе могле да искористе и злоупотребе овај догађај” коју је навела Влада — без икаквог објашењења и доказа.
У случајевима који се тичу мањина и сексуалних мањина, држава има нарочиту обавезу омогуће спровођење њиховог скупа, макар он био и непопуларан и изазивао подељене ставове у друштву, јер су мањине и сексуалне мањине рањиви и неретко стигматизовани и скуповима и протестима желе да скрену пажњу на проблеме са којима се суочавају. Алтернативно, треба да представе јасне и релевантне чињенице које су државу убедиле да није способна да обезбеди окупљање.
Држава је та која има обавезу да обезбеди делотворно уживање слободе окупљања.
Дакле, председник нема никаква овлашћења да забрани било које окупљање. Штавише, Европски суд за људска права предвиђа обавезу власти да дају јавне изјаве којима промовишу толерантан и помирљив став (Идентоба и други против Грузије, 2015, став 99). Какво год председниково приватно мишљење било, он не сме да дискриминише, a у демократском друштву одлуке се не смеју заснивати на идејама и вољи само једног човека. Решење о забрани Европрајда, уколико оно буде донето, не сме да буде засновано на ономе шта су председник или Влада изјавили, већ на чињеницама и доношењу одлуке у складу са обавезом поштовања људских права.
[1] Европски суд за људска права, Водич кроз члан 11 Европске конвенције о људским правима – Слобода окупљања и удруживања, стр. 26. Доступно на: https://www.echr.coe.int/Documents/Guide_Art_11_SRP.pdf.
