Смемо ли напустити руске дезертере? Шта нам каже Конвенција о статусу избеглица?
Распродати или неуобичајено скупи летови из Москве за Београд су на насловним странама вести протеклих неколико дана. Пораст популарности Београда као дестинације за руске држављане настао је као реакција на указ Владимира Путина о делимичној мобилизацији у Русији протекле среде, 21. септембра. Објава о мобилизацији је наишла на широко грађанско противљење, где је преко хиљаду демонстраната који су исто вече изашли на улице било ухапшено.
У реакцији на ова дешавања у Русији, балтичке државе навеле су да приговор савести није довољан основ за добијање политичког азила, и као и Финска, експлицитно навеле да неће отворити врата руским држављанима који беже од мобилизације у својој земљи. Са друге стране, Немачка је изразила спремност да прихвати руске дезертере, наглашавајући да грађани који одлуче да се супротставе Путину заслужују међународну заштиту и могу поднети захтев за азил на основу страха од политичког прогона.
Kонвенција о статусу избеглица и руски дезертери
Разматрања питања азила и бекства од прогона захтевају од нас да консултујемо међународно право и одговор који би Kонвенција о статусу избеглица дала на питање руских дезертера. Добро познати члан 1(А)(2) Kонвенције о статусу избеглица као дефиницију ове категорије наводи „лице које […], бојећи се оправдано да ће бити прогоњено због своје расе, своје вере, своје националности, своје припадности некој друштвеној групи или свог политичког мишљења, нађе изван земље чије држављанство оно има и које не жели или, због тога страха, неће да тражи заштиту своје земље; или које, ако нема држављанства а налази се изван земље у којој је имало своје стално место боравка услед таквих догађаја, не може или, због страха, не жели да се у њу врати.“
Према Kонвенцији дакле, постоји јасно дефинисан сет критеријума које лице мора да испуни да би било препознато као избеглица. Kритеријум sine qua non је постојање оправданог страха од прогона заснованог на једном од пет основа. Оправданост тог страха се процењује у сваком појединачном случају, у светлу општих околности. Да ли се може рећи да руски држављани који напусте своју државу због одбијања војне службе основано страхују од прогона у својој земљи, услед постојања једног од наведених пет основа? Два од пет основа су директно релевантна за одговор на ово питање – припадност одређеној друштвеној групи и политичко мишљење.
Да ли је могуће изједначити одбијање служења у војсци са политичким деловањем?
Kао и у случају осталих основа прогона, када је реч о политичком мишљењу, Goodwin-Gill и McAdam подсећају на чињеницу да појединац који бежи од политичког прогона не мора заправо и заиста да буде политички противник. Довољно је, наиме, да га актер који тај прогон врши тако доживљава и то мишљење му приписује (УНХЦР, Водич кроз члан 1 Kонвенције, пара. 25). Стога, одбијање поштовања војне обавезе и напуштање земље могао би бити протумачен као политички чин (Goodwin-Gill и McAdam, стр. 125), без обзира на то да ли заиста сваки од појединаца отворено исказује своје противљење политици Русије.
Исто тако, треба напоменути да је други релевантан основ за постојање оправданог страха, припадност некој друштвеној групи, намерно постављен широко. Иако су Kонвенција и ова дефиниција избеглице сачињене пре седамдесет и једну годину, управо ова категорија припадања одређеној друштвеној групи дозвољавала је Kонвенцији да заштитом коју пружа избегличко право обухвати појединце којима је она била неопходна, а чији оправдани страх, у складу са измењеним друштвеним приликама, није био заснован на једној од експлицитно наведених категорија (као што су род, сексуална оријентација, друштвена класа, породичне везе). УНХЦР препознаје два приступа дефинисању припадања одређеној друштвеној групи – или према неотуђивим, фундаменталним карактеристикама особе и дате групе, или према друштвеној перцепцији која одређену групу препознаје као такву (УНХЦР, Смернице о међународној заштити, ставови. 10-13).
У контексту праксе малтретирања нижих војних рангова у одређеним државама (dedovshchina), и особа које су услед такве праксе или страха од исте, напустили или избегли војну службу, УНХЦР је навео да Kонвенција допушта тумачење према коме „припадање одређеној друштвеној групи“ обухвата категорије попут „младих мушкараца који су напустили/избегли војну службу“ (УНХЦР, Одговор, ставови. 21-29). Имајући у виду аргументацију која се налази у основи овог закључка, и у контексту особа које желе да избегну мобилизацију због извесности укључења у оружани сукоб у Украјини, не постоји ништа што би се противило квалификацији ове категорије руских држављана као посебне друштвене групе.
Да ли постоји прогон?
Међутим, поред чињенице да би последице у датом случају биле засноване на политичком мишљењу или припадању одређеној друштвеној групи, неопходно је преиспитати да ли се може рећи да се ради у прогону. Другим речима, да ли примена законске обавезе, у овом случају обавезног служења у војсци, може бити окарактерисана као дело прогона, или као чин који проузрокује страх од истог? Иако се не налази експлицитно у Kонвенцији, стручњаци за међународно право наводе да општепримењиви закони могу да буду инструмент којим одређени актер врши прогон, уколико је закон дискриминаторан или уколико се тако примењује (Goodwin-Gill и McAdam, стр. 124-125). При оцени закона или политике као дискриминаторне или супротне људским правима, избегличко право се позива на међународно право људских права. Kада је реч о одбијању војне службе, данас се сматра да ова грана права препознаје право на приговор савести (Goodwin-Gill и McAdam, стр. 127). Европски суд за људска права је у пресуди Савда против Турске навео да ово право није ограничено на случајеве када је приговор савести заснован на религији, већ и на пацифистичком и антимилитаристичком мишљењу (ЕСЉП, Savda против Турске, ставови 96, 98; цитирано у Goodwin-Gill и McAdam, стр. 128-129). Kомитет за људска права је у Атасоy случају потврдио да „данас према Пакту (за грађанска и политичка права) не постоји оправдање којим би се особа натерала на вршење војне службе“ (Atasoy против Турске, пара. 13; цитирано у Goodwin-Gill и McAdam,, стр. 130) Kада је реч о приговору савести, ова два аутора наводе да су фактори које треба ценити као релевантне искреност убеђења особе – у овом случају, противљења ратним дејствима – као и озбиљност последица за које се верује да би особа претрпела у случају остајања при свом уверењу. У случају Русије, медији преносе да одбијање позива за мобилизацију може да проузрокује затворску казну од десет, или чак до петнаест година према новом закону који треба да ступи на снагу. Стога би се могло рећи да би други критеријум који се односи на последице био испуњен. Са друге стране, због тога што као први фактор захтева преиспитивање искрености убеђења особе, позивање на приговор савести би захтевао детаљније утврђивање индивидуалних околности у случају сваке особе која се на исти позива.
Међутим, како УНХЦР наводи у свом приручнику о међународној заштити избеглица, дезертерство као такво, или чисто неслагање са војном акцијом државе, није само по себи довољно да би се сматрало да особа бежи од прогона. Уз право на приговор савести, УНХЦР наводи да само дезертерство и избегавање служења војне службе може бити довољан разлог за захтев међународне заштите онда када војна акција која се захтева од дате особе подразумева учешће у оружаном сукобу који наилази на осуду међународне заједнице (УНХЦР Приручник, ставови. 170-174). Пример ове праксе су држављани САД који су били дезертери или избегавали служење војске у Вијетнамском рату, и чији је избеглички статус био препознат од стране Шведске.
Додуше, могло би се основано запитати зашто је неопходно да, осим што би особа била приморана да учествује у оружаном сукобу, тај исти оружани сукоб наиђе на осуду од стране међународне заједнице. Зар не би требало да сваки оружани сукоб изазове ту реакцију, утолико што, када се не ради о случају самоодбране, крши начело забране употребе силе у међународним односима? Уколико пак није случај да сваки оружани сукоб досеже квалификацију међународне осуде, било би неопходно онда унети прецизније квалификаторе у то шта оружани сукоб чини „додатно“ страшним – број цивилних жртава који он односи? Дужина његовог трајања? Степен уништења цивилних објеката? Понашање супротно међународном хуманитарном праву, или пак количина назнака почињених међународних злочина током сукоба? Ма о ком критеријуму је реч, многобројни међународни извештаји поткрепљују да би он био испуњен у случају оружаног сукоба у Украјини. Додатно, и лица која се не позивају на своје право на приговор савести би имала право да тврде да су њихови захтеви за међународном заштитом оправдани на основу чињенице да би војна служба подразумевала учешће у оружаном сукобу у Украјини, осуђеном од стране међународне заједнице.
Азил у Србији?
Поред одговора међународног избегличког права је, наравно, прелиминарно питање да ли ће руски држављани који су из своје државе побегли од мобилизације желети да у Србији затраже азил. Примера ради, Београдски центар за људска права у свом полугодишњем извештају констатује да је у 2022. години за сада само 14 особа руског држављанства поднело захтев за азил у Републици Србији, (а укупан број поднетих захтева био је 1.981 – видети БЦЉП, Право на азил 2022, стр. 6) док је претходне године то учинило само 6 особа (БЦЉП, Право на азил 2021, стр. 17). У очима потенцијалних тражилаца азила, врло је вероватно да је један од релевантних фактора њихова процена шанса да азил заправо и добију у држави која одржава пријатељске односе на највишем нивоу са актером од кога беже. Имајући у виду отворено противљење политичког врха Шведске према америчком деловању у Вијетнаму, очекивано је да је она била спремна да плати „цену“ у својим односима са САД због пружања уточишта америчким дезертерима 1968. године. Ако је за упоредити сличну ситуацију случајева турских политичких противника који су у Србији тражили, и нису добили, азил (видети и АИДА Извештај 2021, стр. 117), на који би начин Србија вагала признавање међународне заштите наспрам политичких импликација такве одлуке?
