Седамдесет и један корак, али у ком правцу?

Значај који је Конвенција о статусу избеглица имала пре 71 годину далеко je већи данас него што је то био 1951. године када је између два и три милиона људи, погођених конфликтом у Европи, остало расуто у свету без икакве заштите. Данас, десет пута више људи захтева ту заштиту

Дана 28. јула 1951. године, у Женеви су се састале делегације двадесет и шест земаља из целог света. Циљ скупа био је усвајање дуго чеканог текста који би пружио заштиту избеглицама, али и служио као константно подсећање на рањивост те категорије и дужност одговорних да обрате посебну пажњу на ту друштвену категорију. Избеглица не можете постати својом жељом, већ је то у највећем броју случајева последица патње и нужде. Само по себи усвајање је последица једне патње. 

Конвенција је усвојена након Другог светског рата са циљем да заштити све избеглице из тог мрачног периода људске историје. Право је питање како би творци Конвенције данас реаговали, узимајући у обзир да je, након 71 године од њеног усвајања, опет европски човек тај који у највећој мери црпи њену заштиту. Те 1951. године, скројена је по мери тадашњих избеглица, свих оних Европљана који су били приморани да услед рата, против своје воље напуштају своја огњишта. Ту је између осталог и та кључна разлика између мигранта и избеглице. Разлика, која се једноставно, зарад заштите права избеглица, мора истицати. Једино што те две категорије деле јесте одлазак из своје земље у туђу - све остало је различито и не би се смело стављати у исту раван. Међутим то је наратив који је врло присутан, и на одређен начин злоупотребљен, јер се ксенофобично понашање од стране одређене особе врло често „правда“ питањем: а како знамо да је избеглица? Управо је 1951. године, у свом првом члану, Конвенција о статусу избеглица дала одговор на то питање. Усвајање Конвенције изнедрило је дуго чекану, писану и правно утемељену дефиницију избеглице. Ако након 71 године и даље у нашем друштву постоји сумња у то ко је избеглица, а ко не, може се поставити питање у којој мери је заиста та Конвенција приступачна обичном човеку.

Први члан Конвенције о статусу избеглица, односно дефиниције избеглице, једном лаику не може после једног читања омогућити да олако препозна избеглицу. Наиме, разумевање тога ко се сврстава у категорију избеглица, изискује тумачење првог члана Конвенције. Такав приступ доводи до тога да државе могу злоупотребити и арбитрарно одлучивати о томе ко се може назвати избеглицом, а ко не. Може се поставити питање у којој је мери она, у годинама које су уследиле након њеног усвајања, била увек актуелна и ефикасна у заштити права људи који су морали да напусте своје домове. Другим речима, до данашњег дана није развијен јединствени механизам заштите Конвенције о статусу избеглица. 

Непосредно након Другог светског рата, да ли се са сигурношћу могло тврдити да је дефиниција избеглице једном засвагда запечаћена? Једном речју, није. У том погледу су и 1951. године аутори Конвенције флоскулом „прогон на основу припадности одређеној друштвеној групи“ паметно оставили одшкринута врата за заштиту лица која се налазе у опасности с обзиром на друштвене околности које нису биле под лупом или нису могле бити предвиђене пре сада и више од седамдесет година. Међутим, и поред тога, управо супстантивно преклапање избегличког права и људских права омогућава и њихову интеракцију и доприноси свеобухватнијој заштити права ових особа које, својим положајем избеглице, не губе право на своја људска права. Интеракција ове две гране се најочигледније огледа у принципу non-refoulement, обавезу држава која подразумева забрану враћања особа на територију или у руке власти где им је живот угрожен. Иако је овај принцип крилатица избегличког права, он је присутан и у систему права људских права. Иронично, у овом другом је принцип чак и компаративно шире постављен, утолико што не познаје изузетке попут претње особе по националну безбедност државе или друштва у којима се она налази. Осим тога, међународно право људских права не ограничава заштиту на пет основа прогона, већ свакој особи којој прети опасност од мучења пружа заштиту од враћања. Управо је ова „флексибилност“ оставила простора Комитету УН за људска права да забрани враћање „климатских избеглица“ као особа побеглих у ризику од последица климатских промена и природних непогода. Дакле, иако је Конвенција о статусу избеглица камен темељац заштите права ових особа, управо су касније усвајани текстови људских права ти који Конвенцију из 1951. чине живим инструментом.

Али можда још важније од тога, окосницу савременог система заштите људских права чине механизми надзора његовог поштовања. Можда наивно очекујући да ће државе саме стати у одбрану права избеглица и да за другом инстанцом нема потребе, аутори Конвенције из 1951. нису на међународном плану успоставили ниједан комитет, нити суд, коме ви можете да се жалите за незаконито понашање државе. У међувремену, таква тела постала су уобичајени пропратни елемент касније усвојених инструмената. Тако је, између осталог, и Европска конвенција стављена у руке Европског суда за људска права. Поред тога што вам за коју годину након самог чина Европски суд, уколико установи повреду вашег права обезбеди леп џепарац, у тренутку када се налазите на београдском аеродрому и сат откуцава двадесет минута пре него што будете укрцани на авион и враћени у земљу из које сте једва побегли у жељи да нађете уточиште од исте, ти исти људи који седе у Стразбуру могу да вам обезбеде сламку спаса - привремену меру. Ако ништа друго „не упали“, овај папир требало би да буде јасна назнака органима власти да је ваш живот у опасности у држави која је коначно одредиште вашег лета, и да не смете бити укрцани на тај лет. Ту привремену меру држава начелно не би смела да прекрши. Кажемо начелно, јер је довољно да се осврнемо на бахреинског дисидента који је овај исти аеродром посетио у јануару ове године, како бисмо се подсетили да Србија има одређеног стажа у игнорисању налога из Стразбура. Помало неправедно, јавно мњење запоставља чињеницу да, поред Стразбура, неких добрих самарићана има и у Женеви. Наиме, Комитет против тортуре у односу на истоимену Конвенцију против тортуре усвојену 1984. године је тело сличних ингеренција и нешто једноставније процедуре. Нажалост, лоша репутација оглушавања Србије о његова мишљења је још једна заједничка карактеристика ова два органа - вратимо се у 2017. годину и подсетимо се курдског политичара, Џевдета Ајаза.

Упркос недостацима Конвенције из 1951. године, пролиферација људскоправашких норми и њихових пратећих надзорних тела доводи нас до следећег закључка. Адресе су или одувек постојале или су накнадно уведене и дужност им је да се одазову. Треба у фусноти назначити и да је предуслов целе ове приче да себи при руци имате телефон са кога ћете моћи да окрећете све ове бројеве. У прву руку, уколико већ држава није та која ће сама да се ревносно обазире на своје међународне обавезе, онда би барем требало да вас не спречи у томе да нађете правног заступника, који ће у својој канцеларији ван транзитне зоне моћи да ступи у контакт са телима за заштиту људских права. Чини се као да се много више пажња обраћа на обавезе избеглица него на њихова права. Међутим, никада не смемо сметнути са ума да се избеглица не рађа, већ постаје и то не својом одлуком, већ туђом. Данас у свету, туђом одлуком, више од 100 милиона људи морало је да напусти своје домове, а њих 30 милиона и своје земље порекла. Према томе, значај који је Конвенција о статусу избеглица имала пре 71 годину је далеко већи данас него што је то био случај 1951. године када је између два и три милиона људи, погођених конфликтом у Европи, остало расуто у свету без икакве заштите. Данас, 10 пута више људи захтева ту заштиту, а како ствари стоје, тај број ће наставити да расте.

Лазар Васовић, Мина Радончић
Центар за истраживање и развој друштва ИДЕАС

Текст је оригинално објављен у недељнику НИН 23. јуна 2022. године.