Саветодавно мишљење Међународног суда правде о правним последицама деловања Израела на окупираној палестинској територији
20. јун 2024.Слободан
Чува га млада медицинска сестра. Закључа врата, али кључ остави у брави.
Он не памти како се откључавају закључана врата у чијој је брави кључ.
Не памти ни да је вани рат.
Него излази из куће ако она заборави закључати, притисне кваку, то памти, и излази вани међу експлозије, у пуцњаву и међу гранате, испуњен радошћу и стрепњом ђечака услед првог ватромета.
Ми му завидимо док се надвирујемо из склоништа.
Јер је слободан након што је отишао одавде.
Миљенко Јерговић, Рат, стр. 218
Већ месецима у Гази нема никога „слободног“, а да није „отишао“. Питање је да ли га је било и пре тога. Но, Газа је само последњи чин драме израелско-палестинског сукоба. У том последњем чину данас је Међународни суд правде (МСП) исписао 83 странице Саветодавног мишљења о правним последицама насталим услед политика и деловања Израела на окупираним палестинским територијама укључујући и Источни Јерусалим.
С обзиром на обимност Мишљења, у овом блогу ћу пре покушати да сажмем и опишем основне налазе МСП-а, него што имам простора да се бавим темељнијом анализом свих његових аспеката. Блог има 8 кратких делова који су засновани на деловима Мишљења:
појашњење питања које поставила Генерална скупштина Уједињених нација (ГСУН)
надлежност МСП-а и његова дискреција да одбије да да саветодавно мишљење
општи контекст израелско-палестинског сукоба
применљиво право у овој ситуацији
политика насељавања на окупираним палестинским територијама
питање анексије окупираних територија
дискриминаторни закони и мере Израела
питање права палестинског народа на самоопредељење и нелегалност саме окупације.
Основни аргумент блога је да је МСП у овом Мишљењу, и то релативно убедљивом већином судија (углавном 12:3 за најважније делове Мишљења), задао неочекивано велики и озбиљан ударац питању легалности и легитимности наставка окупације палестинских територија од стране Израела без обзира на то што Мишљење није обавезујућег карактера. То, наравно, не значи нужно да ће се чињенична ситуација на окупираним палестинским територијама радикално променити након овог Мишљења, али о томе на самом крају блога.
Појашњење питања које поставила ГСУН
ГСУН је на седници одржаној 30. децембра 2022. године донела Резолуцију 77/247 којом је од МСП-а затражила саветодавно мишљење којим би се одговорило на следећа питања:
које су правне последице настале кршењем права палестинског народа на самоопредељење, продуженом окупацијом, насељавањем и анексијом окупиране палестинске територије од стране Израела, укључујући и мере чији је циљ мењање демографске слике, карактера и статуса Јерусалима, као и усвајањем дискриминаторних закона и мера;
на који начин политике и деловање Израела утичу на правни статус окупације, као и које су правне последице које настају по све државе и Уједињене нације (УН).
Чак 55 држава и 3 међународне организације су исказале жељу да учествују у поступку давања одговора на ово питање. Нешто касније у самом Мишљењу, МСП је појаснио да је питање разумео на начин да треба да размотри легалност три врсте деловања Израела:
кршење права на самоопредељење палестинског народа
легалност саме окупације палестинских територија, насељавање израелског становништва на ове територије и њихова анексија
дискриминаторни закони и мере које је донео Израел
Надлежност МСП-а и његова дискреција да одбије да да саветодавно мишљење
Kада је појаснио како разуме постављено питање МСП је дао одговор и на питање сопствене надлежности у овом случају, а размотрио је и могућност да одбије да да саветодавно мишљење. У вези са тим је МСП поновио да ГСУН има надлежност да затражи саветодавно мишљење од овог суда и то по било ком правном питању. Стога је логично да су судије једногласно закључиле да та надлежност постоји. Суд је у својој пракси већ искристалисао став да може да одбије да да саветодавно мишљење чак и уколико надлежност постоји, али то се у пракси овог суда никада није догодило (претеча овог суда, Стални суд међународне правде, је само једном искористио ову могућност). МСП је, међутим, још једном поновио да ово право треба користити само изузетно и кад за то постоје веома оправдани разлози, те је закључио да у овој ситуацији нема разлога да одбије да да одговор на питање које је поставила ГСУН.
Општи контекст израелско-палестинског сукоба
Ни само Мишљење, ни овај блог нису најбоља места за изузетно сложену историју израелско-палестинског сукоба. Суд је ово питање обрадио на неколико страница помињући само неколико кључних догађаја и датума који су изузетно важни за разумевање данашњег контекста овог сукоба и тренутак у коме се захтева саветодавно мишљење. МСП је најпре поменуо Резолуцију 181 (ИИ) ГСУН од 29. новембра 1947. године у којој се говорило о потреби постојања две државе на овом простору, да би затим прешао на проглашење независности Израела 1948. године и његово чланство у УН-у 1949. године. У наставку је МСП кратко описао настанак Палестинске ослободилачке организације, Шестодневни рат и његове последице у смислу окупације територија од стране Израела које трају и данас, као и низ резолуција и ГСУН и Савета безбедности Уједињених нација (СБУН) по овом питању. Суд је у том делу већ поменуо да је Израел практично од 1967. године започео са праксом насељавања окупираних територија. Затим је поменуто проглашење Палестине као независне државе и преговори из Осла у последњој деценији двадесетог века. Суд је затим подсетио и на своје „прво“ саветодавно мишљење о питању изградње „зида“ на окупираној палестинској територији, јер је већ у овом мишљењу дошао до веома важних закључака које је данас на крају поновио и потврдио. У овом делу Мишљења МСП је инсистирао на неколико ствари које су се изнова понављале у претходним резолуцијама ГСУН, СБУН и другим документима других УН органа, а то је да решење израелско-палестинског сукоба мора да се тражи по моделу две државе, као и да окупација палестинских територија треба да буде привремена, односно не сме да послужи анексији тих територија.
Применљиво право у овој ситуацији
МСП је у овом делу Мишљења најпре нагласио да применљиво право зависи од правног статуса територије према нормама међународног права (пара 85). У том смислу се Суд најпре позвао на своје претходно мишљење како би дефинисао статус ратне окупације у међународном (хуманитарном) праву, а затим и поновио своје налазе из претходно поменутог Мишљења о зиду на палестинској територији да је Израел окупациона сила на Западној обали и у Источном Јерусалиму. Суд се у том мишљењу није бавио територијом Газе јер то за тадашњи случај није било кључно. У параграфу 93 Мишљења, Суд је допринео разјашњењу доктринарне дилеме у вези са тим да ли је Израел наставио да буде окупациона сила на територији Газе и након повлачења своје војске 2005. године. Наиме, МСП је дошао до закључка да је Израел и након тога наставио вршење одређених кључних елемената власти на територији Газе укључујући и контролу над земљом, морем и границама, а да је то још више био случај након 7. октобра 2023. године, те да захваљујући свему томе има и обавезе као окупациона сила у мери у којој има контролу над овом територијом. У овом делу Мишљења, Суд је нагласио да се у овој ситуацији поред међународног хуманитарног права примењује и право људских права.
Политика насељавања на окупираним палестинским територијама
На почетку овог дела Мишљења, Суд је најпре констатовао да Израел супротно ИВ Женевској конвенцији охрабрује трансфер сопственог цивилног становништва на Западну обалу (пара 116). Осим тога, на окупираној палестинској територији која да подсетим обухвата и Источни Јерусалим, долази до неоснованог конфисковања земље припадника палестинског народа што је такође кршење норми међународног права (пара 120-123). Што се тиче употребе природних ресурса МСП је навео да окупациона сила има право да користи природне ресурсе само за потребе окупације уважавајући и потребе локалног становништва, а да је сасвим јасно и доказано да је Израел користио ове ресурсе (нарочито подвучен значај воде) за потребе свог становништва на територији Израела (пара 133). Додатно, Суд је указао и на забрањену праксу (члан 49 ЖK) насилног премештања палестинског становништва са окупиране територије наводећи, примера ради, да је само између јуна 2022. године и маја 2023. године више од 1000 Палестинаца присилно пресељено након уништавања њихове имовине. На крају овог дела Мишљења, МСП је закључио да постоје јасни докази о систематском пропусту Израела да спречи или казни нападе израелских досељеника на Палестинце, као и да је употребљавао прекомерну силу против њих на окупираним територијама.
Анексија окупираних територија
Суд се питањем анексије бавио у параграфима од 157 до 173. У њима је најпре дефинисао концепт анексије у међународном праву (насилно преузимање територије од стране окупатора, односно укључење те територије у састав окупационе силе), да би затим доказивао на који начин је Израел спроводио мере чији је циљ био и данас јесте да процес окупације постане трајан, односно неповратан. На крају овог дела Мишљења, Суд је установио да нема сумње да је анексија циљ израелске политике на окупираним територијама (пара 173).
Дискриминаторни закони и мере
И у овом делу Мишљења Суд најпре појашњава шта у међународном праву значи дискриминација и дискриминаторне мере (пара 185-188). затим истиче да постојање палестинског народа више није упитно ни за кога, да би у параграфу 197 потврдио постојање дискриминаторних мера према Палестинцима на окупираним територијама. Суд је установио да је одређеним забранама кретања палестинског становништва на окупираним територијама такође прекршено међународно право (пара 207), као и да је прекршена норма међународног хуманитарног права да до уништења имовине цивилног становништва на окупираним територијама може да дође искључиво уколико је то апсолутно неопходно ради обављања војних операција (члан 53 ИВ ЖK). На крају, Суд је закључио да на окупираним територијама постоји систематска дискриминација палестинског становништва (пара 223), да би затим донео и закључак да је прекршен и члан 3 Kонвенције о укидању свих облика расне дискриминације у вези са злочином апартхејда: „Државе чланице осуђују посебно расну сегрегацију и апартхејд и обавезују се да спречавају, забрањују и укидају на територијама под њиховом јурисдикцијом сваку праксу ове природе”.
Право палестинског народа на самоопредељење и нелегалност саме окупације
Све до овог места Суд се није бавио питањем легалности саме окупације (питање ius ad bellum), већ питањем да ли је током окупације Израел кршио одређене обавезе које има као окупациона сила (питање ius in bello). Иако се већини читалаца ово може учинити сасвим нелогичним, окупација није нужно нелегална. Немам довољно простора да то питање овде додатно објашњавам, али довољно је да укажем да је МСП сматрао да је део постављеног питања и питање легалности саме окупације Израела. У параграфу 237 Мишљења, Суд је навео да Израел, као окупациона сила, не сме да спречава право палестинског народа на самоопредељење укључујући стварање независне и суверене државе и то на целој палестинској територији (потврђено и у параграфу 243). Потврђен је и когентни карактер поменуте норме. Суд се затим бавио поменутим питањем легалности окупације те је најпре закључио да је она нелегална (пара 257), да би се затим позабавио последицама оваквог закључка по Израел, друге државе и УН. У вези са тим је најпре закључио да Израел што пре треба да прекине са окупацијом палестинских територија, као и да је у обавези да у складу са принципима међународног права надокнади штету припадницима палестинског народа која је настала као последица нелегалне окупације. Обавезе постоје и за друге државе имајући у виду да неке од поменутих норми имају и erga omnes карактер (тичу се свих да то веома поједностављено кажем). То између осталог значи да све државе (па логично и Србија) имају обавезу да не признају стање које је настало нелегалним понашањем Израела (укључујући и окупацију и анексију), али рецимо и да својим дипломатским деловањем то не подржавају (па и рецимо амбасадом у Јерусалиму). На крају, иста врсте обавезе стоји и пред органима УН.
Закључак
Нема данас никога слободног у Гази осим уколико га лудило није „ослободило“. Нема данас ни слободних људи на окупираним палестинским територијама. Питање је колико их има и у Израелу. Нико није слободан од тог сукоба. Зато је МСП на самом крају Мишљења подцртао да „сматра да би остваривање права палестинског народа на самоопредељење, укључујући и његово право на независну и суверену државу, која би опстајала у миру, једна поред друге, са Израелом и то у оквиру сигурних и признатих граница обе државе као што је предвиђено резолуцијама СБУН и ГСУН, допринело регионалној стабилности и безбедности свих држава на Блиском Истоку“ (пара 283). Тешко да је МСП могао да иде даље и више од овога. Али, ја сасвим јасно чујем ехо циничног реторичког питања својих студената да ли ће само Мишљење допринети остваривању овог циља. И ту се огледа нешто сасвим парадоксално: није ствар у томе да од међународног права ништа не очекујемо, већ очекујемо превише и бивамо разочарани. Да ништа не очекујемо не бисмо могли да будемо разочарани. Уместо тога, људима је усађена идеја правде и усађен им је инстинкт да је један од механизама за то право. А тај инстинкт очигледно удара у хладне хриди реалности. И на нивоу државе и на нивоу међународног система. Зато је, наравно, наивно очекивати да ће међународно право довести до правде или слободе. Можда ништа неће довести до правде у израелско-палестинском сукобу, али људи користе оне механизме које имају. Ово Мишљење је само један од механизама за остваривање тог утопијског циља. Несавршено и неопходно као и сваки други.
