Одлука Међународног суда правде о увођењу привремених мера у случају тужбе Јужноафричке Републике против Израела: о прогоњенима и прогонитељима
Двадесет и седми јануар је Међународни дан сећања на жртве Холокауста јер је на тај дан 1945. године ослобођен злогласни логор Аушвиц-Биркенау. Овај Међународни дан којим се између осталог подсећа на готово непојмљиве жртве јеврејског народа је успостављен 2005. године Резолуцијом 60/7 Генералне скупштине Уједињених нација у којој се позива и на „Конвенцију о кажњавању и спречавању злочина геноцида која је усвојена како би се избегло понављање геноцида попут оних које је починио нацистички режим“. Историјски је дубоко иронично, чак и антички трагично, да је само дан пре обележавања Међународног дана сећања на жртве Холокауста, 26. јануара ове године, Међународни суд правде донео одлуку о одређивању привремених мера у случају тужбе Јужноафричке Републике (ЈАР) против Израела поводом наводног кршења Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Конвенција о геноциду).
Садржина одлуке суда
Међународни суд правде је свега двадесетак дана након захтева за привременим мерама ЈАР донео одлуку о њима што сведочи о томе да су судје биле свесне хитности ситуације у Гази. ЈАР је пред судом тврдила да је Израел прекршио Конвенцију о геноциду и то на више начина и захтевала увођење следећих привремених мера: хитан прекид војних операција у Гази; обезбеђивање да војне снаге Израела прекину све војне операције; да обе државе, и ЈАР и Израел, предузму све мере како би спречиле злочин геноцида у Гази над палестинским народом; да се Израел у складу са својим обавезама из Конвенције о геноциду уздржи од било којих аката који су забрањени чланом ИИ поменуте Конвенције (убиство чланова групе, наношење тешких телесних или менталних повреда чланова групе, намерно подвргавање чланова групе условима који треба да доведу до њеног уништења…); да Израел предузме све могуће мере како би се спречило протеривање Палестинаца у Гази и прекинуло лишавање најосновнијих потреба Палестинаца у погледу хране, воде, медицинске и хуманитарне помоћи; да Израел обезбеди да снаге под његовом контролом не само не чине поменуте акте забрањене Конвенцијом о геноциду укључујући и позивање на чињење злочина геноцида, већ и да казни оне који то чине; да Израел предузме ефективне мере које ће спречити нестанак или уништавање доказа у вези са забрањеним актима Конвенције о геноциду; да Израел поднесе извештај у вези са мерама које предузео у складу са овом одлуком суда.
Задатак суда је најпре био да утврди да ли постоји спор између ЈАР и Израела, а затим и да ли има прима фацие надлежност у овом случају, односно да у овој фази поступка утврди да ли је тужба ЈАР основана и њени наводи о кршењу Конвенције од стране Израела довољно убедљиви да донесе одлуку о привременим мерама (не улазећи у овој фази поступка у питање да ли је у Гази до сада заиста почињен злочин геноцида или не). Правно образложење овакве одлуке суда је релативно сложено, али у најкраћем он је потврдно одговорио на сва ова питања и тиме истакао да су испуњени сви услови да одреди привремене мере у овом случају. Суд, међутим, није био обавезан захтевом ЈАР о привременим мерама – могао је да их усвоји све, неке од њих, или дода оне за које мисли да су неопходне.
Суд је најпре осудио и акције Хамаса од 7. октобра иако формално за њих није надлежан, а затим је убедљивом већином гласова судија (15 наспрам 2 или 16 наспрам 1) одлучио за увођење следећих привремених мера:
Израел мора да у најкраћем временском периоду ефективно осигура предузимање свих могућих мера како би спречио чињење било којих од аката из члана 2 Конвенције;
Израел има обавезу да предузме све мере како спречио или казнио јавно и директно позивање на чињење злочина геноцида у Гази (суд је у одлуци цитирао изјаве израелског председника, као и министра одбране);
Израел има обавезу да предузме хитне и ефикасне мере како би омогућио достављање основних потрепштина и хуманитарне помоћи Палестинцима у Гази;
Израел има обавезу спречавања уништења и чување свих доказа који се односе на оптужбе у вези са члановима ИИ и ИИИ Конвенције, као и обавезу да ће у року од месец дана поднети извештај о спровођењу свих ових привремених мера.
Суд није наложио Израелу прекид или суспензију војних операција у Гази иако је то био захтев ЈАР. Суд такву одлуку није образложио јер нема обичај, нити обавезу, да образлаже зашто одређену привремену меру није усвојио. Чини се очигледним да суд није желео да се бави иначе контроверзним питањем правног основа војних акција Израела у Гази. Тиме би вероватно морао да утврђује да ли је Израел и даље окупациона сила у Гази након повлачења војске са овог простора, а онда и да ли има право на самоодбрану у контексту примене члана 51 Повеље УН (у свом Саветодавном мишљењу о зиду на окупираној палестинској територији 2004. године овај суд је утврдио да није могуће позивање на самоодбрану уколико је реч о окупираној територији). У сваком случају, суд није желео да улази у ово питање. Могуће је да је један од разлога то што примирје у овом случају не зависи искључиво од једне стране у сукобу.
Други разлог је чињеница да суд није надлежан за питање легалности употребе силе у овој ситуацији. У случају Украјине против Руске Федерације исти суд јесте наложио као једну од привремених мера обустављање војних операција Русије на територији Украјине, али је образложење било да се Русија приликом употребе силе позвала и на наводно чињење злочина геноцида над руском мањином у Украјини (на овом месту нема простора да се критички осврнем на овакав закључак суда у том случају). У сваком случају, и уколико прихватимо аргументацију да је суд тешко могао да одреди привремену меру прекида војних операција, постојао је простор за увођење конкретнијих мера које би на ефикаснији начин заштитиле палестински народ у Гази. Овако, и поред веома значајних мера суда у вези са превенцијом и кажњавањем злочина геноцида, као и у вези са пружањем хуманитарне помоћи у Гази, остаје широк маневарски простор за наставак сличног војног деловања Израела упркос стравичним последицама по палестински народ.
Политичке последице одлуке суда о привременим мерама
Од 2001. године до данас државе су се у око 50% ситуација придржавале одлуке суда о привременим мерама иако су оне правно обавезујуће. Значи ли то онда да су наде да ће се Израел придржавати поменутих привремених узалудне? Не баш. Из више разлога. Најпре, један од мотива тужбе ЈАР је био да се у међународној јавности још више скрене пажња на катастрофалну хуманитарну ситуацију у Гази. Тај циљ је остварен и у том смислу нарочиту пажњу треба обратити на начин на који је суд образложио своју одлуку – цитирајући са једне стране извештаје УН институција о стравичним последицама војне операције по Палестинце у Гази, а са друге цитирајући дехуманизујуће изјаве појединих званичника Израела.
То не само да ставља Израел у прилично незавидну политичку ситуацију, већ и његове савезнике који такође имају обавезу спречавања злочина геноцида у Гази. Та дипломатска битка је добијена. Осим тога, оваква одлука суда је важна и за унутрашњу динамику у самом Израелу јер је све већи број људи који доводе у питање начин на који Израел спроводи војне операције у Гази. Даље, и суд и многи други ће с пажњом посматрати даље деловање Израела у Гази и због формалне обавезе подношења извештаја, али и због наставка овог процеса пред судом. Одлуку о привременим мерама у описаном контексту не треба посматрати као изоловано острво или као чаробан штапић који ће одагнати све проблеме, али може бити део укупних напора да се оствари мир (жалосна је чињеница да недовољно актера у овом тренутку позива на мир).
Хуманитарна ситуација у Гази је застрашујућа чак и да се војне операције окончају данас. Чињеница да је Израел тужена страна пред Међународним судом правде у вези са наводним кршењем Конвенције о геноциду, као и то да је суд дошао до закључка да су аргументи ЈАР макар у овој фази прихватљиви представља пораз Израела. Свима нама, можда нарочито нама на „овим просторима“, представља и опомену да у историјском смислу нема вечних жртава и вечних џелата, вечних прогоњених и прогонитеља, већ да су ситуације најчешће сложеније од тога и да су улоге променљиве. У том смислу се вероватно треба подсетити речи из Талмуда којима је Данило Киш завршио Пешчаник: “Боље је ако се налазимо међу прогоњенима него међу прогонитељима”.
Текст је у нешто другачијој форми објављен у недељнику Нови магазин 1. фебруара 2024. године.
