Kластер питања и одговора у вези са проблемом употребе касетне муниције
У марту 2000. године група деце међу којима су били и браћа Бехрами, Бекир и Гадаф, је на Kосову током игре пронашла касетну муницију. Бацили су једну од направа у ваздух и она је експлодирала. Гадаф је погинуо од последица експлозије, док је Бекир тешко повређен. Њихов отац Агим је због тога покренуо правни процес који је на крају (неславно) завршио пред Европским судом за људска права. Бомба која је усмртила Гадафа је само једна од 1765 касетних бомби у којима се налазило 295000 комада подмуниције бачених на на Савезну Републику Југославију 1999. године (касетна муниција је иначе коришћена и у другим оружаним сукобима на територији Југославије). Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је разматрао ово питање у веома контроверзном Извештају Kомисије чији је задатак био да преиспита последице НАТО напада на Југославију, али није донео закључак да је њихова употреба била довољна за покретање истраге иако је Хјуман Рајтс Воч у свом Извештају дошао до закључка да је између 90 и 150 цивила изгубило животе због употребе овог оружја од стране НАТО-а у Југославији.
Нажалост, СРЈ није била ни прво, ни последње место на коме је употребљена касетна муниција и поред доношења Kонвенције о касетној муницији 2008. године (ступила на снагу 2010. године). У оружаном сукобу у Украјини, ову врсту муниције су употребљавали и Русија и Украјина што је довело до катастрофалних последица и огромног броја жртава. Није стога чудно да је пажњу јавности привукла и последња одлука САД-а да снабде Украјину новим количинама касетне муниције.
У овом блогу се дају кратки одговори на питања шта је то касетна муниција, да ли је њена употреба легална са становишта међународног хуманитарног права (МХП), каква је позиције Србије у односу на Kонвенцију о касетној муницији (Kонвенција), као и да ли је легална испорука ове муниције државама које се налазе у оружаном сукобу.
Шта је то касетна муниција?
Постоји више израза који се користе за касетну муницију – кластер муниција, касетне бомбе, итд. Под појмом касетне муниције се подразумева оружје које се састоји из металног спремишта (контејнера) и великог броја појединачних касетних бомби (подмуниције): https://www.youtube.com/watch?v=-Ok8TGyjzXE&t=35s
Kасетна муниција се најчешће избацује из авиона, али може да се употребљава и на другачије начине. Начин употребе је такав да се контејнер са подмуницијом у неком тренутку лета отвара и да избацује огромну количину те подмуниције. Из овакве употребе касетне муниције произилазе и њене основне карактеристике – она се најчешће употребљава онда када је потребно напасти/неутралисати већи број војних циљева на широком подручју. Додатно, осим у случају сасвим ретке врсте савремених примерака касетне муниције подмуниција није навођена на било који начин и слободно пада на то широко подручје.
Да ли је употреба касетне муниције легална?
Пре него што понудим одговор на питање да ли је употреба касетне муниције легална, потребно је да дам неколико уводних напомена у вези са тим на који начин се у МХП-у утврђује да ли је употреба одређеног оружја легална или не. МХП је грана међународног права чији је циљ да заштити лица која не учествују (цивили) или више не учествују у оружаном сукобу (рањеници, болесници, ратни заробљеници и бродоломници), као и да ограничи право сукобљених страна да користе средства и методе ратовања неограничено, по сопственом избору. МХП је изграђено на сложеном и вероватно неугодном компромису између начела хуманости (потребе да се и у најекстремнијим ситуацијама оружаног сукоба заштите оне категорија лица које не учествују у оружаним сукобима и уведу макар одређена правила у вези са дозвољеним начинима вођења оружаног сукоба) и начела војне потребе (МХП странама у сукобу дозвољава да наставе вођење непријатељстава које би било усмерено искључиво према војним циљевима).
У сваком случају, иако се често некритички говори о историјским траговима начела хуманости приликом вођења непријатељстава, државе у последњих 150 година јесу доносиле одлуке да се употреба одређених оружја ограничи или потпуно забрани. Мотиви су били различити и хуманост је била само један од њих, али без обзира на мотиве стоји чињеница да државе јесу историјски доносиле овакве одлуке. Kако државе ограничавају или забрањују употребу (и не само употребу) одређених врста оружја? Оне то чине путем формалних извора МХП-а који без обзира на одређене специфичности одговарају формалним изворима општег међународног права: уговорима, обичајима и општим правним начелима прихваћеним од стране просвећених народа. Другим речима, први корак у тражењу одговора на питање о ограничењу или забрани одређене врсте оружја у МХП-у је видети да ли се та ограничења и забране могу извући из ових извора, односно пре свега међународних уговора и обичаја.
За разлику од 1999. године, данас на снази имамо Kонвенцију о касетној муницији. Ова конвенција у члану 1 налаже између осталог обавезу странама уговорницама да никада, ни под каквим околностима, не употребљавају, развијају, производе, прибављају, складиште, задржавају или преносе било коме, непосредно или посредно, касетну муницију. Kонвенција садржи још неке обавезе од којих ћу неке поменути и у наставку овог блога, али за сада се треба задржати на овој недвосмисленој забрани употребе касетне муниције чија дефиниција за потребе Kонвенције се налази у њеном члану 2. Проблем је, међутим, у томе, да правила уговорног права у међународном праву налажу да уговорне обавезе важе искључиво за стране уговорнице. Њихов број у случају Kонвенције о касетној муницији је данас заиста за поштовање – 111 страна уговорница и 12 држава које су је потписале. Имајући у виду да је Kонвенција ступила на снагу 2010. године, поменутим државама је између осталог забрањено и да употребљавају касетну муницију, али и да врше њен трансфер било којој другој држави, па и Украјини. Оволики број страна уговорница је заиста значајно смањио учесталост употребе касетне муниције на глобалном нивоу последњих година. Проблем је, међутим, у томе да државе попут САД, Русије и многих других укључујући и Украјину нису стране уговорнице и да их поменута Kонвенција не обавезује.
Ова чињеница не значи, међутим, аутоматски да државе које нису стране уговорнице имају право да употребе касетне муницију. Наиме, као што сам већ поменуо, осим уговора, средства ратовања у МХП-у могу да буду забрањена и међународним обичајним правом. Овај блог није место на којем могу да детаљно уђем у питање начина настанка и утврђивања постојања међународног обичајног права, али можда је довољно навести да је према оспораваној дефиницији из члана 38 Статута Међународног суда правде обичај доказ опште праксе прихваћене као право. Иако и пре и нарочито након прихватања Kонвенције о касетној муницији расте број држава које тврде да је употреба ове врсте муниције нелегална, није лако тврдити да је тиме задовољен критеријум опште праксе прихваћене као право јер још увек значајан број држава одбија да прихвати настанак овакве обичајне норме. Чак и кад би се устврдило да је обичајна норма о забрани употребе касетне муниције настала, многе државе би вероватно с правом могле да тврде да се ова евентуална норма на њих не примењује јер су оне биле и остале упорни противници (енг. persistent objector) овакве норме.
Другим речима, тешко је тврдити да МХП садржи изричиту забрану употребе касетне муниције која би важила за апсолутно све државе у апсолутно свим ситуацијам. У овој грани међународног права су се временом, међутим, развиле норме и принципи које на општи начин регулишу да ли је, и на који начин, дозвољено употребљавати средства ратовања. Чувени Лотус принцип да државе имају право да се у међународним односима понашају на одређени начин све док он није изричито забрањен нормама међународног права, никада није имао своје апсолутно важење у области МХП-а. МХП, примера ради, забрањује коришћење оружја које је по својој природи недискриминативно, односно оно које је немогуће употребити тако да се усмери на конкретан војни циљ или уколико не могу да се ограниче последице његове употребе. Овај принцип је кодификован и у члану 51 (4) Допунског протокола I у којем се на почетку констатује да су забрањени „напади вршени без избора циљева“, да би се затим навели типови таквих напада који између осталог подразумевају нападе „приликом којих се примењује метод или користи средство борбе чије се дејство не може ограничити онако како је то предвиђено овим протоколом“.
Сада је неопходно утврдити да ли се овакве карактеристике могу приписати касетној муницији. Заговорници тезе о њеној забрани указују на многобројне примере употребе овог оружја у густо насељеним подручјима у којима је услед неконтролисаног ослобађања подмуниције и немогућег прављења разлике између цивила и војних циљева долазило до огромних цивилних жртава. Уосталом, статистике из 2020. године показују да су чак 44% жртава употребе касетне муниције у тој години била деца. Са друге стране, заговорници легалности употребе касетне муниције скрећу пажњу да је за забрану ове муниције путем забране недискриминативног оружја неопходно доказати његову инхерентну недискриминативну природу, односно да се оно никако не може употребити на легалан начин. У том смислу, они тврде да је могуће употребити касетну муницију на подручјима где нема цивила (примера ради на изоловано минско поље у чијем окружењу нема цивила и цивилних објеката) тако да се не прекрши правило о забрани недискриминативних напада.
Случај браће Бехрами са почетка овог текста, показује, међутим, да се опасности од употребе касетне муниције не извиру само из непосредних последица конкретног напада, већ и у чињеници да изузетно велики број подмуниције не експлодира након распада контејнера и слетања на земљу (процене иду од 10 до 30 одсто муниције која не експлодира). Остаци ове подмуниције тако на трајан начин представљају опасност по цивилно становништво и много година, чак и деценија, након завршетка сукоба и показују да се последице овог оружја не могу ограничити само на војне циљеве. Терен на коме су употребљава касетна муниција остаје трајно контаминиран и на њему је најчешће немогуће наставити нормалан живот што, рецимо, показује случај Вијетнама у коме је до данас остао огроман број неактивиране касетне муниције и поред силних кампања да се овај терен „очисти“. Ово је један од разлога зашто најновије генерације касетне муниције садрже подмуницију која се активира под унапред одређеним условима и која има механизме за самоуништење. Два проблема, међутим, остају и након ових технолошких промена. Најпре, ни ови механизми нису савршени и можда још важније, оваква врста касетне муниције је у мањини и у свету се углавном користи ово оружје претходних генерација.
Постоје, наравно, и други принципи и правила МХП-а који су применљиви на евентуалну употребу касетне муниције о којима због простора не могу детаљно да се посветим у овом тексту (мере предострожности у нападу, принцип пропорционалности, Мартенсова клаузула, заштита санитета, итд.). Тако, примера ради, мере предострожносрти у нападу (члан 57 ДП I који је део и обичајног права) налажу странама у сукобу да „предузму све могуће мере предострожности при избору средстава и метода напада да би се избегли, и у овом случају свели на минимум, случајни губици живота цивила, повреда цивила и оштећење цивилних објеката“. Није, дакле, сасвим јасно зашто би се чак и у теоријским примерима напада на минска поља или готово напуштене градове попут Бахмута користила касетна муниција, а не неко средство ратовања које може да изазове сличну војну корист без краткорочног или дугорочног излагања цивила опасности.
Чини се и да је и досадашња анализа довољна за извлачење општег закључка:
Иако не постоји изричита забрана употребе касетне муниције која би апсолутно обавезивала све државе, постоје принципи МХП-а који своде могућност легалне употребе на веома апстрактне и крајње теоријске конструкције (употреба касетне муниције новије генерације са системом навођења подмуниције и системом самоуништења у подручјима на којима нема и неће бити цивила, а страна у сукобу не може да оствари сличну војну предност неким другим средством ратовања). Важност ових теоријских конструкција се исцрпљује у томе да државе које још увек поседују и употребљавају касетну муницију могу да устврде да тиме не крше међународно право. Примери из праксе показују, међутим, да употреба касетне муниције у готово свим забележеним примерима из праксе подразумева кршење принципа МХП-а и са собом носи огромне краткорочне и дугорочне последице по цивиле, те да стога није чудно да је Међународни комитет Црвеног крста небројано пута позвао све државе да осуде сваку употребу ове врсте оружја.
Имајући у виду изгледне последице употребе касетне муниције по цивилно становништво јасно је и да у одређеним околностима о којима је већ расправљао и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију употреба овог оружја може представљати и ратни злочин (ограде у реченици су потребне јер није свако кршење принципиа МХП-а нужно и ратни злочин, већ морају бити задовољени и одређени додатни услови).
Позиција Србије у вези са Kонвенцијом о касетној муницији
Kасетна муниција је коришћена у неколико ситуација приликом оружаних сукоба у Југославији. То је вероватно и један од разлога зашто је Србија веома активно учествовала у дуготрајном процесу који је претходио доношењу Kонвенције. Један од дипломатских састанака у вези са овим питањем је чак и одржан у Београду. Чинило се да нема много сумње да ће Србија бити једна од првих држава које ће приступити Kонвенцији. Међутим, након тог почетног ентузијазма Министарство одбране Републике Србије је 2009. године дало мишљење према којем Србија не треба да постане страна уговорница јер „касетна муниција чини значајан део нашег војног арсенала, који би тешко био супституисан неким другим средствима“. У овом погледу се, колико ми је познато, није много изменило. У сваком случају, Србија до данас није постала страна уговорница Kонвенције.
По свему судећи, Србија има значајне залихе ове муниције. Осим тога, понекад се могло чути и да би приступање Kонвенцији значило огромна финансијска давања. Међутим, уколико у виду имамо све механизме међународне помоћи и сарадње у овом погледу које предвиђа и Kонвенција, али који постоје и ван ње, као и реалну потребу да се санирају све последице употребе касетне муниције у Србији, овај аргумент се не чини претерано убедљивим.
Трансфер касетне муниције другим државама укључујући и Украјину
У претходном делу текста сам већ поменуо да Kонвенција забрањује странама уговорницама трансфер касетне муниције. Та забрана се ипак не односи на државе попут САД које нису потписнице Kонвенције. Па ипак, то не значи нужно да је достава ове врсте оружја Украјини дозвољена. Наиме, заједнички члан 1 Женевских конвенција, као и члан 1 Допунског протокола I садрже обавезу страна уговорница не само да поштују одредбе ових међународних уговора, већ и да обезбеде њихово поштовање. Нема консензуса у МХП-у у вези са садржином ове обавезе јер, примера ради, МKЦK у новим коментарима члана 1 наводи да позитивна страна ове обавезе подразумева да стране уговорнице морају предузети све разумне мере како би спречиле… или окончале повреде Kонвенције трећих држава“. Имајући у виду досадашњу праксу употребе касетне муниције у Украјини, оправдано је питање да ли би трансфер овог оружја у постојећим околностима значио и кршење овакве обавезе. Истине ради, постоје и коментатори који негирају овакво тумачење садржине члана 1. Додатно, САД нису ни страна уговорница Додатног протокола I, па ова обавеза не би могла одавде да се изводи.
Са друге стране, савезнице Украјине које јесу и страна уговорница Kонвенције имају специфичне правне обавезе које проистичу из овакавог статуса. Не само да оне не смеју да достављају ову врсту оружја Украјини, већ постоји и обавезе из члана 21 Kонвенције која налажу да стране уговорнице треба да охрабре приступање оних држава које то још нису учиниле. Још важније, исти члан налаже да ће се стране уговорнице „највише што могу потрудити да демотивишу државе које нису стране уговорнице ове Kонвенције да употребљавају касетну муницију“. Иако ово јесте „мека“ обавеза, немам утисак да да се чак и таква испуњава у случају Украјине.
Закључак
За већину држава на свету забрањено је и да употребљавају и да снабдевају друге субјекте касетном муницијом. Ова забрана проистиче из Kонвенције о касетној муницији чије је доношење било мотивисано „одлучношћу да се заувек стане на крај патњи и жртвама које настају као последица употребе касетне муниције…“ (Преамбула Kонвенције) Нема никакве сумње да касетна муниција у пракси производи катастрофалне краткорочне и дугорочне последице по цивилно становништво на територијама које су захваћене оружаним сукобима и Украјина је, нажалост, такав пример. Зато би било изузетно важно прекинути и ту последњу нит плашта легалности у апстрактним и теоријским конструкцијама које не одговарају употреби касетне муниције у пракси и то тако што ће доћи до апсолутне и недвосмислене забране за све државе. На крају, било би важно да и Србија из низа разлога, па и хуманитарних и поштовања према свим жртвама оружаних сукоба у Југославији, постане страна уговорница Kонвенције.
