Кривична одговорност

Специјализовано тужилаштво Косова може одговорно судити само лицима за која се тврди да су планирала, подстицала, наредила, извршила или на било који други начин помогла извршење ратних злочина или злочина против човечности у временском оквиру и географском обухвату надлежности суда. Ово укључује и надређене који наводно нису успели спречити или казнити извршиоце подређене њима, који су наводно извршили злочине пред Косовским специјалним судом.

Типови кривичне одговорности

Кривична одговорност у међународном кривичном праву настаје у различитим ситуацијама. Може бити директно извршење, физичко извршење забрањеног понашања уз неопходни ментални елемент кривичног дела, или индиректно извршење, када је оптужени искористио друго лице за извршење злочина. Одговорност такође може проистаћи из нечињења, када је особа била дужна да реагује и имала је могућност да то учини, али није, или није успела у спречавању или кажњавању кривичних дела својих подређених (командна одговорност).

Међународно кривично право нема конкретну скалу казни за ситуације када су два или више лица допринела злочину на различите начине. Међутим, општи тренд је да је директно извршење на вишем ступњу опсега казне, док облици одговорности помагача (као што је помагање и подржавање) су на нижем ступњу. У зависности од улога у извршењу међународних злочина, кривична одговорност у међународном кривичном праву може бити подељена на следећи начин:

Удружени злочиначки подухват

(УЗП) је концепт који се користи у међународном кривичном праву за утврђивање кривичне одговорности појединаца који учествују у заједничком плану, споразуму или подухвату за чињење злочина. Према УЗП-у, појединци се могу сматрати одговорним за злочине које су починили други ако су ти злочини били предвидива последица заједничког плана и ако су вољно учествовали у криминалним активностима.

У овом тренутку могу се извући неке разлике и сличности између УЗП-а и других облика одговорности. Најзначајније области преклапања су саизвршилаштво и командна одговорност. За разлику од саизвршилаштва, где је заједничка злочиначка намера непотребна, УЗП захтева колективни договор или заједнички циљ. Са друге стране, док се и одговорност надређеног и УЗП баве одговорношћу појединаца за злочине које су починили други, УЗП не захтева однос надређеног и подређеног.

 УЗП је данас важан концепт у међународном кривичном праву, али су судови заузели нешто другачије приступе његовој примени. Међународни кривични суд за бившу Југославију је применио широко разумевање, осигуравајући да они који су били дио злочиначког подухвата могу бити позвани на одговорност за све злочине које је починила група. Са друге стране, Римски статут Међународног кривичног суда се ослања на теорију „контроле злочина“. Он се фокусира на објективне елементе, док се УЗП фокусира на субјективне. Стога је овајСуд био опрезнији и настојао је да избегне могућност позивања појединаца на одговорност за злочине на које нису изричито пристали или предвидели.

Постоје три облика УЗП-а:

1. УЗП I, где сва лица која делују по заједничком плану имају исту намеру да почине кривично дело. Ова заједничка намера укључује специфичну намеру потребну за кривично дело. Сви учесници се третирају као кривично одговорни ако су значајно допринели извршењу кривичног дела. Такав допринос може укључивати различите начине подршке учесницима УЗП-а да почине злочин. Пример је УЗП убиства, где сви учесници могу бити осуђени чак и ако је један пуцао и убио жртву.

2. УЗП II, где је особа одговорна за учешће у злочиначком плану који се спроводи у објектима као што је притвор или концентрациони логор. Ментални елемент који је потребан је познавање криминалног система и намера да се унапреди његова криминална сврха. Као и код УЗП I, кривична одговорност настаје ако постоји значајан допринос удруженом злочиначком подухвату. Да би се избегла кривична одговорност, лице је требало да затражи да буде разрешено дужности које доприноси извршењу злочина.

3. УЗП III је најконтроверзнији облик јер проширује одговорност на случајеве када један или више учесника УЗП I или II почине додатни злочин који није био део заједничког злочиначког плана. Међутим, ова категорија се јавља само ако је учесник који није имао намеру да почини „случајно“ дело ипак био у позицији да предвиди његово извршење и вољно је преузео тај ризик настављајући да учествује у злочиначком подухвату. Неки су тврдили да трећа категорија удруженог злочиначког подухвата ставља „секундарног починиоца“ без намере да убије у једнаку позицију са „примарним починиоцем“ који је намерно довео до смрти жртве.

Контроверза иза удруженог злочиначког подухвата: путем обичајног права или не?

Специјализована већа и Специјализовано тужилаштво Косова (СВК) ради по хибридном моделу са међународним судијама и тужиоцима са седиштем у Хагу, али прати косовски судски систем. Међутим, Стаут Специјализованих већа и Специјализованог тужилаштва даје међународном обичајном праву супериорност над домаћим правом. Стога, основа за индивидуалну кривичну одговорност у вези са ратним злочинима и злочинима против човечности према међународном праву се не налази у косовским кривичним законима који су били на снази током 1998-2000, већ у члану 16(1) Статута СВК. 

Контроверза почиње сличношћу између члана 16(1) Статута СВК и члана 7(1) Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију (Статут МКСЈ). У предмету Тужилац против Тадића, потоњи је увео УЗП III, где је особа била свесна да ће радње групе највероватније довести до тог резултата. Иако нису намеравали да доведу до таквог исхода, ипак су вољно преузели тај ризик. Занимљиво је да Жалбено веће МКСЈ није следило исти тест у предмету Радован Караџић. 

Један од аргумената је такође тај да УЗП III крши принцип кривице, који гарантује да се појединци не могу сматрати кривично одговорним за неко дело ако немају потребну намеру или криво психичко стање потребно за извршење кривичног дeла.

Да ли СВК треба да прихвати широко конструисану одговорност УЗП-а III? Многи се противе овој идеји. Њихово образложење указује на одговорност кроз предвиђање које нема обичајни статус, као и на одбацивање УЗП-а III од стране Специјалног суда за Либан, Ванредних већа Суда Камбоџе и Римског статута Међународног кривичног суда. Међутим, СВК нису везана одлукама других судова нити су оптерећена сопственом претходном јуриспруденцијом и морају пронаћи сопствено тумачење члана 16(1).

Одбрана Хашима Тачија је у марту 2022. поднела Захтев којим се противи тумачењу претпретресног судије и оспорава применљивост УЗП-а III. У Захтеву, одбрана тврди да овај вид одговорности: а) није био део међународног обичајног права током периода на који се односи оптужница, б) није био доступан или предвидљив за оптуженог током периода на који се односи оптужница, и ц) да то није облик одговорности прописан чланом 16(1) Статута СВК. У свом одговору, Апелациони суд се није сложио и указао је на недостатак доказа који би поткрепили ове тврдње. Суд је подсетио да није нити груб нити нов принцип да они који учествују у удруженом злочиначком подухвату и доприносе извршењу кривичног дела могу да одговарају, чак и ако дело нису директно извршили.