Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o pravnim posledicama delovanja Izraela na okupiranoj palestinskoj teritoriji
20. jun 2024.Slobodan
Čuva ga mlada medicinska sestra. Zaključa vrata, ali ključ ostavi u bravi.
On ne pamti kako se otključavaju zaključana vrata u čijoj je bravi ključ.
Ne pamti ni da je vani rat.
Nego izlazi iz kuće ako ona zaboravi zaključati, pritisne kvaku, to pamti, i izlazi vani među eksplozije, u pucnjavu i među granate, ispunjen radošću i strepnjom dječaka usled prvog vatrometa.
Mi mu zavidimo dok se nadvirujemo iz skloništa.
Jer je slobodan nakon što je otišao odavde.
Miljenko Jergović, Rat, str. 218
Već mesecima u Gazi nema nikoga „slobodnog“, a da nije „otišao“. Pitanje je da li ga je bilo i pre toga. No, Gaza je samo poslednji čin drame izraelsko-palestinskog sukoba. U tom poslednjem činu danas je Međunarodni sud pravde (MSP) ispisao 83 stranice Savetodavnog mišljenja o pravnim posledicama nastalim usled politika i delovanja Izraela na okupiranim palestinskim teritorijama uključujući i Istočni Jerusalim.
S obzirom na obimnost Mišljenja, u ovom blogu ću pre pokušati da sažmem i opišem osnovne nalaze MSP-a, nego što imam prostora da se bavim temeljnijom analizom svih njegovih aspekata. Blog ima osam kratkih delova koji su zasnovani na delovima Mišljenja:
pojašnjenje pitanja koje postavila Generalna skupština Ujedinjenih nacija (GSUN)
nadležnost MSP-a i njegova diskrecija da odbije da da savetodavno mišljenje
opšti kontekst izraelsko-palestinskog sukoba
primenljivo pravo u ovoj situaciji
politika naseljavanja na okupiranim palestinskim teritorijama
pitanje aneksije okupiranih teritorija
diskriminatorni zakoni i mere Izraela
pitanje prava palestinskog naroda na samoopredeljenje i nelegalnost same okupacije.
Osnovni argument bloga je da je MSP u ovom Mišljenju, i to relativno ubedljivom većinom sudija (uglavnom 12:3 za najvažnije delove Mišljenja), zadao neočekivano veliki i ozbiljan udarac pitanju legalnosti i legitimnosti nastavka okupacije palestinskih teritorija od strane Izraela bez obzira na to što Mišljenje nije obavezujućeg karaktera. To, naravno, ne znači nužno da će se činjenična situacija na okupiranim palestinskim teritorijama radikalno promeniti nakon ovog Mišljenja, ali o tome na samom kraju bloga.
Pojašnjenje pitanja koje postavila GSUN
GSUN je na sednici održanoj 30. decembra 2022. godine donela Rezoluciju 77/247 kojom je od MSP-a zatražila savetodavno mišljenje kojim bi se odgovorilo na sledeća pitanja:
koje su pravne posledice nastale kršenjem prava palestinskog naroda na samoopredeljenje, produženom okupacijom, naseljavanjem i aneksijom okupirane palestinske teritorije od strane Izraela, uključujući i mere čiji je cilj menjanje demografske slike, karaktera i statusa Jerusalima, kao i usvajanjem diskriminatornih zakona i mera;
na koji način politike i delovanje Izraela utiču na pravni status okupacije, kao i koje su pravne posledice koje nastaju po sve države i Ujedinjene nacije (UN).
Čak 55 država i 3 međunarodne organizacije su iskazale želju da učestvuju u postupku davanja odgovora na ovo pitanje. Nešto kasnije u samom Mišljenju, MSP je pojasnio da je pitanje razumeo na način da treba da razmotri legalnost tri vrste delovanja Izraela:
kršenje prava na samoopredeljenje palestinskog naroda;
legalnost same okupacije palestinskih teritorija, naseljavanje izraelskog stanovništva na ove teritorije i njihova aneksija;
diskriminatorni zakoni i mere koje je doneo Izrael.
Nadležnost MSP-a i njegova diskrecija da odbije da da savetodavno mišljenje
Kada je pojasnio kako razume postavljeno pitanje MSP je dao odgovor i na pitanje sopstvene nadležnosti u ovom slučaju, a razmotrio je i mogućnost da odbije da da savetodavno mišljenje. U vezi sa tim je MSP ponovio da GSUN ima nadležnost da zatraži savetodavno mišljenje od ovog suda i to po bilo kom pravnom pitanju. Stoga je logično da su sudije jednoglasno zaključile da ta nadležnost postoji. Sud je u svojoj praksi već iskristalisao stav da može da odbije da da savetodavno mišljenje čak i ukoliko nadležnost postoji, ali to se u praksi ovog suda nikada nije dogodilo (preteča ovog suda, Stalni sud međunarodne pravde, je samo jednom iskoristio ovu mogućnost). MSP je, međutim, još jednom ponovio da ovo pravo treba koristiti samo izuzetno i kad za to postoje veoma opravdani razlozi, te je zaključio da u ovoj situaciji nema razloga da odbije da da odgovor na pitanje koje je postavila GSUN.
Opšti kontekst izraelsko-palestinskog sukoba
Ni samo Mišljenje, ni ovaj blog nisu najbolja mesta za izuzetno složenu istoriju izraelsko-palestinskog sukoba. Sud je ovo pitanje obradio na nekoliko stranica pominjući samo nekoliko ključnih događaja i datuma koji su izuzetno važni za razumevanje današnjeg konteksta ovog sukoba i trenutak u kome se zahteva savetodavno mišljenje. MSP je najpre pomenuo Rezoluciju 181 (II) GSUN od 29. novembra 1947. godine u kojoj se govorilo o potrebi postojanja dve države na ovom prostoru, da bi zatim prešao na proglašenje nezavisnosti Izraela 1948. godine i njegovo članstvo u UN-u 1949. godine. U nastavku je MSP kratko opisao nastanak Palestinske oslobodilačke organizacije, Šestodnevni rat i njegove posledice u smislu okupacije teritorija od strane Izraela koje traju i danas, kao i niz rezolucija i GSUN i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SBUN) po ovom pitanju. Sud je u tom delu već pomenuo da je Izrael praktično od 1967. godine započeo sa praksom naseljavanja okupiranih teritorija. Zatim je pomenuto proglašenje Palestine kao nezavisne države i pregovori iz Osla u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Sud je zatim podsetio i na svoje „prvo“ savetodavno mišljenje o pitanju izgradnje „zida“ na okupiranoj palestinskoj teritoriji, jer je već u ovom mišljenju došao do veoma važnih zaključaka koje je danas na kraju ponovio i potvrdio. U ovom delu Mišljenja MSP je insistirao na nekoliko stvari koje su se iznova ponavljale u prethodnim rezolucijama GSUN, SBUN i drugim dokumentima drugih UN organa, a to je da rešenje izraelsko-palestinskog sukoba mora da se traži po modelu dve države, kao i da okupacija palestinskih teritorija treba da bude privremena, odnosno ne sme da posluži aneksiji tih teritorija.
Primenljivo pravo u ovoj situaciji
MSP je u ovom delu Mišljenja najpre naglasio da primenljivo pravo zavisi od pravnog statusa teritorije prema normama međunarodnog prava (para 85). U tom smislu se Sud najpre pozvao na svoje prethodno mišljenje kako bi definisao status ratne okupacije u međunarodnom (humanitarnom) pravu, a zatim i ponovio svoje nalaze iz prethodno pomenutog Mišljenja o zidu na palestinskoj teritoriji da je Izrael okupaciona sila na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu. Sud se u tom mišljenju nije bavio teritorijom Gaze jer to za tadašnji slučaj nije bilo ključno. U paragrafu 93 Mišljenja, Sud je doprineo razjašnjenju doktrinarne dileme u vezi sa tim da li je Izrael nastavio da bude okupaciona sila na teritoriji Gaze i nakon povlačenja svoje vojske 2005. godine. Naime, MSP je došao do zaključka da je Izrael i nakon toga nastavio vršenje određenih ključnih elemenata vlasti na teritoriji Gaze uključujući i kontrolu nad zemljom, morem i granicama, a da je to još više bio slučaj nakon 7. oktobra 2023. godine, te da zahvaljujući svemu tome ima i obaveze kao okupaciona sila u meri u kojoj ima kontrolu nad ovom teritorijom. U ovom delu Mišljenja, Sud je naglasio da se u ovoj situaciji pored međunarodnog humanitarnog prava primenjuje i pravo ljudskih prava.
Politika naseljavanja na okupiranim palestinskim teritorijama
Na početku ovog dela Mišljenja, Sud je najpre konstatovao da Izrael suprotno IV Ženevskoj konvenciji ohrabruje transfer sopstvenog civilnog stanovništva na Zapadnu obalu (para 116). Osim toga, na okupiranoj palestinskoj teritoriji koja da podsetim obuhvata i Istočni Jerusalim, dolazi do neosnovanog konfiskovanja zemlje pripadnika palestinskog naroda što je takođe kršenje normi međunarodnog prava (para 120-123). Što se tiče upotrebe prirodnih resursa MSP je naveo da okupaciona sila ima pravo da koristi prirodne resurse samo za potrebe okupacije uvažavajući i potrebe lokalnog stanovništva, a da je sasvim jasno i dokazano da je Izrael koristio ove resurse (naročito podvučen značaj vode) za potrebe svog stanovništva na teritoriji Izraela (para 133). Dodatno, Sud je ukazao i na zabranjenu praksu (član 49 ŽK) nasilnog premeštanja palestinskog stanovništva sa okupirane teritorije navodeći, primera radi, da je samo između juna 2022. godine i maja 2023. godine više od 1000 Palestinaca prisilno preseljeno nakon uništavanja njihove imovine. Na kraju ovog dela Mišljenja, MSP je zaključio da postoje jasni dokazi o sistematskom propustu Izraela da spreči ili kazni napade izraelskih doseljenika na Palestince, kao i da je upotrebljavao prekomernu silu protiv njih na okupiranim teritorijama.
Aneksija okupiranih teritorija
Sud se pitanjem aneksije bavio u paragrafima od 157 do 173. U njima je najpre definisao koncept aneksije u međunarodnom pravu (nasilno preuzimanje teritorije od strane okupatora, odnosno uključenje te teritorije u sastav okupacione sile), da bi zatim dokazivao na koji način je Izrael sprovodio mere čiji je cilj bio i danas jeste da proces okupacije postane trajan, odnosno nepovratan. Na kraju ovog dela Mišljenja, Sud je ustanovio da nema sumnje da je aneksija cilj izraelske politike na okupiranim teritorijama (para 173).
Diskriminatorni zakoni i mere
I u ovom delu Mišljenja Sud najpre pojašnjava šta u međunarodnom pravu znači diskriminacija i diskriminatorne mere (para 185-188). zatim ističe da postojanje palestinskog naroda više nije upitno ni za koga, da bi u paragrafu 197 potvrdio postojanje diskriminatornih mera prema Palestincima na okupiranim teritorijama. Sud je ustanovio da je određenim zabranama kretanja palestinskog stanovništva na okupiranim teritorijama takođe prekršeno međunarodno pravo (para 207), kao i da je prekršena norma međunarodnog humanitarnog prava da do uništenja imovine civilnog stanovništva na okupiranim teritorijama može da dođe isključivo ukoliko je to apsolutno neophodno radi obavljanja vojnih operacija (član 53 IV ŽK). Na kraju, Sud je zaključio da na okupiranim teritorijama postoji sistematska diskriminacija palestinskog stanovništva (para 223), da bi zatim doneo i zaključak da je prekršen i član 3 Konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije u vezi sa zločinom aparthejda: „Države članice osuđuju posebno rasnu segregaciju i aparthejd i obavezuju se da sprečavaju, zabranjuju i ukidaju na teritorijama pod njihovom jurisdikcijom svaku praksu ove prirode”.
Pravo palestinskog naroda na samoopredeljenje i nelegalnost same okupacije
Sve do ovog mesta Sud se nije bavio pitanjem legalnosti same okupacije (pitanje ius ad bellum), već pitanjem da li je tokom okupacije Izrael kršio određene obaveze koje ima kao okupaciona sila (pitanje ius in bello). Iako se većini čitalaca ovo može učiniti sasvim nelogičnim, okupacija nije nužno nelegalna. Nemam dovoljno prostora da to pitanje ovde dodatno objašnjavam, ali dovoljno je da ukažem da je MSP smatrao da je deo postavljenog pitanja i pitanje legalnosti same okupacije Izraela. U paragrafu 237 Mišljenja, Sud je naveo da Izrael, kao okupaciona sila, ne sme da sprečava pravo palestinskog naroda na samoopredeljenje uključujući stvaranje nezavisne i suverene države i to na celoj palestinskoj teritoriji (potvrđeno i u paragrafu 243). Potvrđen je i kogentni karakter pomenute norme. Sud se zatim bavio pomenutim pitanjem legalnosti okupacije te je najpre zaključio da je ona nelegalna (para 257), da bi se zatim pozabavio posledicama ovakvog zaključka po Izrael, druge države i UN. U vezi sa tim je najpre zaključio da Izrael što pre treba da prekine sa okupacijom palestinskih teritorija, kao i da je u obavezi da u skladu sa principima međunarodnog prava nadoknadi štetu pripadnicima palestinskog naroda koja je nastala kao posledica nelegalne okupacije. Obaveze postoje i za druge države imajući u vidu da neke od pomenutih normi imaju i erga omnes karakter (tiču se svih da to veoma pojednostavljeno kažem). To između ostalog znači da sve države (pa logično i Srbija) imaju obavezu da ne priznaju stanje koje je nastalo nelegalnim ponašanjem Izraela (uključujući i okupaciju i aneksiju), ali recimo i da svojim diplomatskim delovanjem to ne podržavaju (pa i recimo ambasadom u Jerusalimu). Na kraju, ista vrste obaveze stoji i pred organima UN.
Zaključak
Nema danas nikoga slobodnog u Gazi osim ukoliko ga ludilo nije „oslobodilo“. Nema danas ni slobodnih ljudi na okupiranim palestinskim teritorijama. Pitanje je koliko ih ima i u Izraelu. Niko nije slobodan od tog sukoba. Zato je MSP na samom kraju Mišljenja podcrtao da „smatra da bi ostvarivanje prava palestinskog naroda na samoopredeljenje, uključujući i njegovo pravo na nezavisnu i suverenu državu, koja bi opstajala u miru, jedna pored druge, sa Izraelom i to u okviru sigurnih i priznatih granica obe države kao što je predviđeno rezolucijama SBUN i GSUN, doprinelo regionalnoj stabilnosti i bezbednosti svih država na Bliskom Istoku“ (para 283). Teško da je MSP mogao da ide dalje i više od ovoga. Ali, ja sasvim jasno čujem eho ciničnog retoričkog pitanja svojih studenata da li će samo Mišljenje doprineti ostvarivanju ovog cilja. I tu se ogleda nešto sasvim paradoksalno: nije stvar u tome da od međunarodnog prava ništa ne očekujemo, već očekujemo previše i bivamo razočarani. Da ništa ne očekujemo ne bismo mogli da budemo razočarani. Umesto toga, ljudima je usađena ideja pravde i usađen im je instinkt da je jedan od mehanizama za to pravo. A taj instinkt očigledno udara u hladne hridi realnosti. I na nivou države i na nivou međunarodnog sistema. Zato je, naravno, naivno očekivati da će međunarodno pravo dovesti do pravde ili slobode. Možda ništa neće dovesti do pravde u izraelsko-palestinskom sukobu, ali ljudi koriste one mehanizme koje imaju. Ovo Mišljenje je samo jedan od mehanizama za ostvarivanje tog utopijskog cilja. Nesavršeno i neophodno kao i svaki drugi.
