Odluka Međunarodnog suda pravde o uvođenju privremenih mera u slučaju tužbe Južnoafričke Republike protiv Izraela: o progonjenima i progoniteljima
Dvadeset i sedmi januar je Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta jer je na taj dan 1945. godine oslobođen zloglasni logor Aušvic-Birkenau. Ovaj Međunarodni dan kojim se između ostalog podseća na gotovo nepojmljive žrtve jevrejskog naroda je uspostavljen 2005. godine Rezolucijom 60/7 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u kojoj se poziva i na „Konvenciju o kažnjavanju i sprečavanju zločina genocida koja je usvojena kako bi se izbeglo ponavljanje genocida poput onih koje je počinio nacistički režim“. Istorijski je duboko ironično, čak i antički tragično, da je samo dan pre obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, 26. januara ove godine, Međunarodni sud pravde doneo odluku o određivanju privremenih mera u slučaju tužbe Južnoafričke Republike (JAR) protiv Izraela povodom navodnog kršenja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (Konvencija o genocidu).
Sadržina odluke suda
Međunarodni sud pravde je svega dvadesetak dana nakon zahteva za privremenim merama JAR doneo odluku o njima što svedoči o tome da su sudje bile svesne hitnosti situacije u Gazi. JAR je pred sudom tvrdila da je Izrael prekršio Konvenciju o genocidu i to na više načina i zahtevala uvođenje sledećih privremenih mera: hitan prekid vojnih operacija u Gazi; obezbeđivanje da vojne snage Izraela prekinu sve vojne operacije; da obe države, i JAR i Izrael, preduzmu sve mere kako bi sprečile zločin genocida u Gazi nad palestinskim narodom; da se Izrael u skladu sa svojim obavezama iz Konvencije o genocidu uzdrži od bilo kojih akata koji su zabranjeni članom II pomenute Konvencije (ubistvo članova grupe, nanošenje teških telesnih ili mentalnih povreda članova grupe, namerno podvrgavanje članova grupe uslovima koji treba da dovedu do njenog uništenja…); da Izrael preduzme sve moguće mere kako bi se sprečilo proterivanje Palestinaca u Gazi i prekinulo lišavanje najosnovnijih potreba Palestinaca u pogledu hrane, vode, medicinske i humanitarne pomoći; da Izrael obezbedi da snage pod njegovom kontrolom ne samo ne čine pomenute akte zabranjene Konvencijom o genocidu uključujući i pozivanje na činjenje zločina genocida, već i da kazni one koji to čine; da Izrael preduzme efektivne mere koje će sprečiti nestanak ili uništavanje dokaza u vezi sa zabranjenim aktima Konvencije o genocidu; da Izrael podnese izveštaj u vezi sa merama koje preduzeo u skladu sa ovom odlukom suda.
Zadatak suda je najpre bio da utvrdi da li postoji spor između JAR i Izraela, a zatim i da li ima prima facie nadležnost u ovom slučaju, odnosno da u ovoj fazi postupka utvrdi da li je tužba JAR osnovana i njeni navodi o kršenju Konvencije od strane Izraela dovoljno ubedljivi da donese odluku o privremenim merama (ne ulazeći u ovoj fazi postupka u pitanje da li je u Gazi do sada zaista počinjen zločin genocida ili ne). Pravno obrazloženje ovakve odluke suda je relativno složeno, ali u najkraćem on je potvrdno odgovorio na sva ova pitanja i time istakao da su ispunjeni svi uslovi da odredi privremene mere u ovom slučaju. Sud, međutim, nije bio obavezan zahtevom JAR o privremenim merama – mogao je da ih usvoji sve, neke od njih, ili doda one za koje misli da su neophodne.
Sud je najpre osudio i akcije Hamasa od 7. oktobra iako formalno za njih nije nadležan, a zatim je ubedljivom većinom glasova sudija (15 naspram 2 ili 16 naspram 1) odlučio za uvođenje sledećih privremenih mera:
Izrael mora da u najkraćem vremenskom periodu efektivno osigura preduzimanje svih mogućih mera kako bi sprečio činjenje bilo kojih od akata iz člana 2 Konvencije;
Izrael ima obavezu da preduzme sve mere kako sprečio ili kaznio javno i direktno pozivanje na činjenje zločina genocida u Gazi (sud je u odluci citirao izjave izraelskog predsednika, kao i ministra odbrane);
Izrael ima obavezu da preduzme hitne i efikasne mere kako bi omogućio dostavljanje osnovnih potrepština i humanitarne pomoći Palestincima u Gazi;
Izrael ima obavezu sprečavanja uništenja i čuvanje svih dokaza koji se odnose na optužbe u vezi sa članovima II i III Konvencije, kao i obavezu da će u roku od mesec dana podneti izveštaj o sprovođenju svih ovih privremenih mera.
Sud nije naložio Izraelu prekid ili suspenziju vojnih operacija u Gazi iako je to bio zahtev JAR. Sud takvu odluku nije obrazložio jer nema običaj, niti obavezu, da obrazlaže zašto određenu privremenu meru nije usvojio. Čini se očiglednim da sud nije želeo da se bavi inače kontroverznim pitanjem pravnog osnova vojnih akcija Izraela u Gazi. Time bi verovatno morao da utvrđuje da li je Izrael i dalje okupaciona sila u Gazi nakon povlačenja vojske sa ovog prostora, a onda i da li ima pravo na samoodbranu u kontekstu primene člana 51 Povelje UN (u svom Savetodavnom mišljenju o zidu na okupiranoj palestinskoj teritoriji 2004. godine ovaj sud je utvrdio da nije moguće pozivanje na samoodbranu ukoliko je reč o okupiranoj teritoriji). U svakom slučaju, sud nije želeo da ulazi u ovo pitanje. Moguće je da je jedan od razloga to što primirje u ovom slučaju ne zavisi isključivo od jedne strane u sukobu. Drugi razlog je činjenica da sud nije nadležan za pitanje legalnosti upotrebe sile u ovoj situaciji. U slučaju Ukrajine protiv Ruske Federacije isti sud jeste naložio kao jednu od privremenih mera obustavljanje vojnih operacija Rusije na teritoriji Ukrajine, ali je obrazloženje bilo da se Rusija prilikom upotrebe sile pozvala i na navodno činjenje zločina genocida nad ruskom manjinom u Ukrajini (na ovom mestu nema prostora da se kritički osvrnem na ovakav zaključak suda u tom slučaju). U svakom slučaju, i ukoliko prihvatimo argumentaciju da je sud teško mogao da odredi privremenu meru prekida vojnih operacija, postojao je prostor za uvođenje konkretnijih mera koje bi na efikasniji način zaštitile palestinski narod u Gazi. Ovako, i pored veoma značajnih mera suda u vezi sa prevencijom i kažnjavanjem zločina genocida, kao i u vezi sa pružanjem humanitarne pomoći u Gazi, ostaje širok manevarski prostor za nastavak sličnog vojnog delovanja Izraela uprkos stravičnim posledicama po palestinski narod.
Političke posledice odluke suda o privremenim merama
Od 2001. godine do danas države su se u oko 50% situacija pridržavale odluke suda o privremenim merama iako su one pravno obavezujuće. Znači li to onda da su nade da će se Izrael pridržavati pomenutih privremenih uzaludne? Ne baš. Iz više razloga. Najpre, jedan od motiva tužbe JAR je bio da se u međunarodnoj javnosti još više skrene pažnja na katastrofalnu humanitarnu situaciju u Gazi. Taj cilj je ostvaren i u tom smislu naročitu pažnju treba obratiti na način na koji je sud obrazložio svoju odluku – citirajući sa jedne strane izveštaje UN institucija o stravičnim posledicama vojne operacije po Palestince u Gazi, a sa druge citirajući dehumanizujuće izjave pojedinih zvaničnika Izraela.
To ne samo da stavlja Izrael u prilično nezavidnu političku situaciju, već i njegove saveznike koji takođe imaju obavezu sprečavanja zločina genocida u Gazi. Ta diplomatska bitka je dobijena. Osim toga, ovakva odluka suda je važna i za unutrašnju dinamiku u samom Izraelu jer je sve veći broj ljudi koji dovode u pitanje način na koji Izrael sprovodi vojne operacije u Gazi. Dalje, i sud i mnogi drugi će s pažnjom posmatrati dalje delovanje Izraela u Gazi i zbog formalne obaveze podnošenja izveštaja, ali i zbog nastavka ovog procesa pred sudom. Odluku o privremenim merama u opisanom kontekstu ne treba posmatrati kao izolovano ostrvo ili kao čaroban štapić koji će odagnati sve probleme, ali može biti deo ukupnih napora da se ostvari mir (žalosna je činjenica da nedovoljno aktera u ovom trenutku poziva na mir).
Humanitarna situacija u Gazi je zastrašujuća čak i da se vojne operacije okončaju danas. Činjenica da je Izrael tužena strana pred Međunarodnim sudom pravde u vezi sa navodnim kršenjem Konvencije o genocidu, kao i to da je sud došao do zaključka da su argumenti JAR makar u ovoj fazi prihvatljivi predstavlja poraz Izraela. Svima nama, možda naročito nama na „ovim prostorima“, predstavlja i opomenu da u istorijskom smislu nema večnih žrtava i večnih dželata, večnih progonjenih i progonitelja, već da su situacije najčešće složenije od toga i da su uloge promenljive. U tom smislu se verovatno treba podsetiti reči iz Talmuda kojima je Danilo Kiš završio Peščanik: “Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima”.
Tekst je u nešto drugačijoj formi objavljen u nedeljniku Novi magazin 1. februara 2024. godine.
