Zdravstvena zaštita izbeglica i migranata u Republici Srbiji: aktuelna situacija i preporuke za održiva rešenja

Od početka migrantske i izbegličke krize 2015. godine, Republika Srbija biva suočena sa novim izazovima u pogledu sistema azila i migracija, a takođe i mehanizmima integracije migrantske populacije u društvo. Jedan od najvažnijih izazova bio je redefinisanje i uspostavljanje efikasnog zdravstvenog sistema. Situacija i okolnosti u kojima izbeglice i migranti putuju nose sa sobom velike rizike po njihovo zdravlje, te u vezi sa tim zdravlje se može posmatrati kao najveća vrednost za izbeglice i migrante, njihovu integraciju i osnaživanje. Razumevanje i unapređenje zdravstvene zaštite migranata i izbeglica u Republici Srbiji zahteva sveobuhvatan pristup koji se bavi različitim aspektima blagostanja migranata i izbeglica.

Na koji način je pravo na zdravstvenu zaštitu migranata i izbeglica utkano u međunarodni i nacionalni pravni okvir?

Pravo na zdravlje inkorporirano je u brojne dokumente donete na nivou Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope i Evropske unije, te su standardi za postupanje i zaštitu izbeglica i migranata definisani u sklopu međunarodnog humanitarnog prava, međunarodnog izbegličkog prava i međunarodnog prava ljudskih prava. Konvencija Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica iz 1951. godine,[1] sa dodatnim Protokolom o statusu izbeglica iz 1967. godine[2] jeste jedan od ključnih instrumenata za zdravstvenu zaštitu izbeglica.[3] Naime, član 23 Konvencije o statusu izbeglica propisuje da izbeglice imaju pravo na isti tretman kao i domicilno stanovništvo u pogledu javne pomoći, što uključuje zdravstvenu zaštitu.[4] Dodatni međunarodni instrumenti koji se tiču zdravstvene zaštite migranata i izbeglica jesu: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima,[5]Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta,[6] Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici[7] i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.[8]

Postoje dva nivoa zaštite koja se garantuju migrantima i izbeglicama: privremena zaštita koja se odnosi na prvi nivo zaštite, te se pruža licima koja nisu u mogućnosti da se vrate u države porekla/boravišta iz kojih su pobegla zbog oružanog sukoba, odnosno licima koja su bila žrtve sistemskog nasilja, to jest kršenja ljudskih prava u zemljama porekla/boravišta i međunarodna izbeglička zaštita. Međunarodna zaštita obuhvata izbegličku i subsidijarnu zaštitu. Izbegličku zaštitu ostvaruje lice kome je priznat status izbeglice (lice kome je odobren azil, odnosno utočište). Subsidijarna zaštita osigurava licu koje ne ispunjava uslove za sticanje izbegličkog statusa, ali koje bi se u slučaju vraćanja u zemlju porekla, odnosno prethodnog boravišta suočilo sa ozbiljnim rizicima po život i bezbednost.

Pravo na zdravstvenu zaštitu migrantima i izbeglicama je pored međunarodnog garantovano i nacionalnim zakonodavnim okvirima. Član 68 Ustava Republike Srbije propisuje da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.[9]Ovaj član se odnosi na to da svaka osoba bez obzira na svoj pravni status ima pravo na zdravstvenu zaštitu na isti način na koji ovo pravo ostvaruje domicilno stanovništvo jer prema članu 17 Ustava stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju sva prava zajemčena Ustavom i zakonom.[10] Pitanje zdravstvene zaštite migranata i izbeglica uređeno je i Zakonom o zdravstvenoj zaštiti,[11] Zakonom o zdravstvenom osiguranju,[12] Zakonom o javnom zdravlju,[13]Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti,[14] i Zakonom o upravljanju migracijama.[15]

Procedura pružanja primarne i druge zdravstvene zaštite izbeglicama i migrantima može da započne po njihovom prelasku granice i ulasku u Srbiju, u zavisnosti od potreba migranata i izbeglica, ali svakako počinje nakon smeštanja u centre za azil i prihvatne centre. Dakle, primarna zdravstvena zaštita se obavlja u domovima zdravlja, a po prijemu u smeštajni objekat nakon obaveznog medicinskog pregleda migrantima i izbeglicama su dostupne ustanove sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite. Pored ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu u kontekstu pristupa zdravstvenim uslugama, proces integracije migrantske i izbegličke populacije u zdravstveni sistem podrazumeva nekoliko važnih aspekata u domenu razmene, analize i upotrebe informacija. Podaci o zdravstvenom, kulturnom i društvenom kontekstu porekla migranata i izbeglica, o njihovoj zdravstvenoj istoriji i navikama predstavljaju osnov za usmeravanje pristupa integraciji od strane države i prilagođavanja mehanizama integracije u tom smislu.

Neophodno je napomenuti da je zdravstveni sistem od početka oslonjen na kapacitete i angažovanje civilnog sektora. Uloga brojnih organizacija civilnog društva, naročito međunarodnih organizacija, sastojala se u popunjavanju nedostajućih kapaciteta zdravstvenog sektora, te još uvek mnoge nevladine organizacije pružaju usluge psihosocijalne podrške u centrima za azil i prihvatnim centrima.

Uočeni nedostaci i preporuke za održiva rešenja

U pogledu učestalosti pojedinih zdravstvenih problema, primećuje se predominacija mentalnih poremećaja kao što su poremećaji povezani sa stresom; mehaničke povrede poput preloma nosne kosti, povrede poglavine, nagnječenja i iščašenja; kožne bolesti; hirurška stanja; ginekološke bolesti; bolesti kod dece i infektivne bolesti.[16]

Medicinsko osoblje u Srbiji se već duži niz godina susreće sa pacijentima iz migrantske i izbegličke populacije, no kao jedan od najvažnijih nedostataka u pogledu zdravstvene zaštite jeste nedovoljno razumevanje sociokulturnog konteksta država iz kojih migranti i izbeglice dolaze, a što je u direktnoj vezi sa pristupom zdravstvenim uslugama.

• Pored edukovanja medicinskog osoblja potrebno je osmisliti obrazac kroz koji će migrantima i izbeglicama na jasan i razumljiv način biti predočeno funkcionisanje zdravstvenog sistema Republike Srbije.

• Pažnju prevashodno treba preusmeriti na neophodnost dobre komunikacije u vidu razmene informacija i transparentnosti svih zdravstvenih usluga.

• Uvođenje obavezne kulturne medijacije u zdravstveni sistem bi olakšalo svakodnevnu komunikaciju između medicinskog osoblja i pacijenata, te bi obezbedilo atmosferu poverenja koja direktno utiče na smanjenje potencijalnih faktora rizika.

• Značaj kulturne medijacije i dobrih primera iz prakse moguće sažeti u knjigu ili drugu vrstu publikacije, jer ova tema još uvek nije dovoljno istražena i predstavljena široj javnosti, a istupanje kulturnih medijatora u javne prostore sa ciljem da govore o svom iskustvu pridonelo bi boljem razumevanju izbeglica i migranata, sociokulturnog konteksta u kom su izbeglice i migranti živeli kao i njihovog migracionog iskustva.

• Bolje razumevanje i mogućnost integracije pridoneli bi programi podrške unutar kojih bi se migranti i izbeglice povezivali, na osnovu sličnih iskustava, sa lokalnom zajednicom.

• Imajući u vidu da sistem zdravstvene zaštite koji postoji u centrima za azil i prihvatnim centrima često biva ograničen novčanim, odnosno donatorskim sredstvima potrebno je jačati kapacitete lokalnih zdravstvenih ustanova.

• Potrebno je uložiti napore ka unapređenju dostupnosti informacija o pravu na podnošenje zahteva za azil, budući da mnogi korisnici ne znaju na koji način se podnosi zahtev za azil.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti u pogledu načina pružanja zdravstvenih usluga izjednačava izbeglice i tražioce azila sa državljanima Republike Srbije,[17] ali korisnici centara za azil kojima je odobrena privremena zaštita nisu zakonski prepoznati kao posebna kategorija lica. Na tragu ove diskrepancije uočava se i da Zakon o zdravstvenom osiguranju predviđa da stranci koji su zaposleni imaju pravo da budu zdravstveno osigurani, što ima za posledicu direktno isključivanje onih izbeglica koje su nezaposlene. Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) takođe ne prepoznaje drugu kategoriju izbeglica, osim izbeglica iz bivših republika SFRJ[18] što za posledicu ima da lica kojima je odobrena privremena zaštita nemaju pravo na obavezno zdravstveno osiguranje i pravo na izdavanje kartice zdravstvenog osiguranja.

• Stoga, potrebno je uneti izmene u Zakon o azilu i privremenoj zaštiti u pogledu neophodnog prepoznavanja ove kategorije lica u sklopu zakonskih rešenja. Na ovaj način sve izbeglice bi imale isti zdravstveni tretman, bez obzira na njihov pravni status.

Dakle, pažnju treba preusmeriti na tehničke probleme, razmenu informacija, transparentnost svih zdravstvenih usluga, dodatnu edukaciju zdravstvenog osoblja, kao i na podnošenje zahteva za azil, a potom razvijati strategije za prepoznavanje lica kojima je odobrena privremena zaštita kako bi postali pravno vidljiva kategorija. Nameće se zaključak i da je uloga kulturnih medijatora nedovoljno uočljiva, te da bi pravna prepoznatljivost ovog zanimanja doprinela dodatnoj podršci izbeglicama i migrantima i lakšoj integraciji.

* Ovaj blog je napisan u okviru stažiranja u Save the Children, a u okviru projekta "Violence Against Children on the Balkans Migration Route - Solutions Through Advocacy and Research (STAR)" uz podršku Sexual Violence Research Initiative.

Anđelka Živojinović

---

[1] Konvencija o statusu izbeglica, Službeni list FNRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 7/1960.

[2] Protokol o statusu izbeglica, Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 15/1967.

[3] Čl. 23 Konvencije o statusu izbeglica, Službeni list FNRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 7/1960.

[4] UNICEF, Is health care accessible?, 2017. Dostupno preko: https://www.unicef.org/eca/sites/unicef.org.eca/files/UNICEF%20Advocacy%20Brief%20Health.pdf (Pristupljeno 06.05.2023. godine).

[5] https://www.poverenik.rs/images/stories/dokumentacija-nova/medjunarodna-dokumenta/UJEDINJENE-NACIJE/univerzalnadeklaracijalat.pdf(Pristupljeno 05.04.2023. godine).

[6] Konvencija o pravima deteta, Službeni list SRFJ, Međunarodni ugovori, br. 15/90 i Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97.

[7] Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, Službeni glasnik RS, Međunarodni ugovori, br. 12/2013.

[8] Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori, br. 7/71.

[9] Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 98/2006 i 115/2021.

[10] Isto.

[11] Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Službeni glasnik RS, br. 25/2019.

[12] Zakon o zdravstvenom osiguranju, Službeni glasnik RS, br. 25/2019.

[13] Zakon o javnom zdravlju, Službeni glasnik RS, br. 15/2016.

[14] Zakon o azilu i privremenoj zaštiti, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 24/2018.

[15] Zakon o upravljanju migracijama, Službeni glasnik RS, br. 107/2012.

[16] Dragan Obradović, Branka Antić i Marko Ognjenović, „Migranti - nova kategorija pacijenata u zdravstvenom sistemu Srbije i pojedini problemi“ u: Branislava Knežić i Ivana Stevanović (urs.), Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu, Beograd, broj 2/2019, str. 195.

[17] Član 21 Zakona o azilu i privremenoj zaštiti, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 24/2018.

[18] Član 11 (10) Zakona o zdravstvenom osiguranju, Službeni glasnik RS, br. 25/2019.