Одржан други Дан међународног хуманитарног права у Србији
Другу годину заредом, Београдски међународноправни круг, у сарадњи са Факултетом политичких наука Универзитета у Београду, уприличио је 4. и 5. октобра низ догађаја поводом Дана међународног хуманитарног права у Србији.
Први међу њима, научна конференција „Седамдесет и пет година Женевских конвенција за заштиту жртава оружаних сукоба”, окупио је представнике академске заједнице, државних институција, невладиних и међународних организација. Организована у пет тематских панела, конференција је подстакла дискусију о различитим димензијама усвајања, тумачења и примене Женевских конвенција за заштиту жртава оружаних сукоба, као стожерног корпуса норми међународног хуманитарног права током протеклих деценија.
На уводном панелу размотрени су историјски аспекти и теоријске основе Женевских конвенција. Вукојица Живановић, МА, и доц. др Слободан Радојевић са Војне академије Универзитета одбране подсетили су на важност битке код Солферина из 1859. године за развој свести о потреби заштите рањених и болесних војника у оружаним сукобима, што је убрзо нашло свој израз у (првој) Женевској конвенцији из 1864. године и у успостављању Међународног комитета црвеног крста (МКЦК). Ова конвенција поставила је темељ за усвајање четири Женевске конвенције из 1949. године и Допунских протокола из 1977. године, који су и данас на снази. О појединим димензијама ових инструмената говорили су и чланови Београдског међународноправног круга – проф. др Весна Кнежевић-Предић, чланица Управног одбора, и доц. др Јања Симентић Поповић и Горан Сандић, LL.M, координатори области. Проф. др Кнежевић-Предић представила је институт хуманитарне помоћи током оружаних сукоба – његове теоријске основе (Женевску конвенцију о заштити цивила и заједнички члан 3 Женевских конвенција), круг актера који су укључени у пружање хуманитарне помоћи (државе, непристрасне међународне организације, невладине организације, и други), али и постепено ширење заштитног домена Женевских конвенција на нови круг лица и објеката, посебно након усвајања првог Допунског протокола из 1977. године. На другој страни, доц. др Симентић Поповић на примеру улоге Швајцарске у односу на Женевске конвенције анализирала је институт депозитара, као својеврсног „административног чворишта” и „чувара уговора”. Чување оригиналних текстова, снабдевање званичним преводима, пријем потписа и обавештавање о томе – само су неки од начина помоћу којих депозитари међународних уговора доприносе остварењу улога међународног права, закључила је Симентић Поповић. О доприносу држава (ре)афирмацији и развоју међународног права, говорио је и Горан Сандић, који је указао на настојања делегације СФРЈ на дипломатској конференцији о међународном хуманитарном праву (1974-1977) у правцу унапређивања принципа пропорционалности и делотворније заштите медицинског особља и културних добара током оружаних сукоба.
Појединости у вези са заштитом лица и објеката у савременим оружаним сукобима биле су предмет другог тематског панела. У погледу заштите цивила – на праксу интернирања, тј. ограничења слободе кретања у току оружаних сукоба, посебно је указао проф. др Небојша Раичевић са Правног факултета Универзитета у Нишу. Размотривши одредбе Женевских конвенција у вези са интернирањем цивила, проф. др Раичевић закључио је да су оне успеле да поставе праксу интернирања у строже (правне) оквире. Улогу МКЦК у погледу тумачења Женевских конвенција проблематизовала је доц. др Сања Ђорђевић Алексовски. Осврнувши се на старе и нове коментаре овог тела у вези са појединачним одредбама Женевских конвенција, подвукла је да се „продужена свежина” конвенција у доброј мери дугује авангардном приступу МКЦК. Значајну улогу овог актера истакао је и др Драгољуб Тодић научни саветник Института за међународну политику и привреду у пензији, анализирајући доприносе МКЦК и Комисије УН за међународно право у подручју заштите животне средине у доба оружаних сукоба. На другој страни, Анђелија Стевановић, МА, истраживачица-приправница у Институту друштвених наука, упозорила је на потребу продужене заштите жена у контексту оружаних сукоба, посебно имајући у виду проблем сексуалног насиља над женама. Напослетку, Владе Радуловић, МА, председник Центра за геостратешка истраживања и тероризам, представио је изазове регулисања положаја припадника приватних војних компанија на нивоу међународног, али и националног права.
Одређена питања (зло)употребе старог и новог наоружања у контексту оружаних сукоба обликовала су дискусију на трећем тематском панелу. Др Срђан Кораћ, виши научни сарадник у Институту за политичке студије, говорио је о изазовима које у подручју права и етике носи оперативна употреба беспилотних летелица током оружаног сукоба у Украјини, исказавши притом бојазан за опстанак еманципаторског потенцијала Женевских конвенција у датом контексту. На другој страни, Андреј Стефановић, МА, из Министарства спољних послова, указао је на значај Конвенције о неким врстама конвенционалног оружја из 1980. године, као својеврсне допуне женевског корпуса правила међународног хуманитарног права, и непресушне инспирације за потоње међународне уговоре о разоружању. Важност члана 36 Допунског протокола I уз Женевске конвенције у контексту употребе наоружања и муниције са осиромашеним оружјем, с посебним освртом на питање заштите животне средине и здравља људи, проблематизовала је Весна Вукадиновић, МА, студенткиња докторских студија на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Указујући на одређене димензије тумачења и примене предметне одредбе, она је упозорила на недостатност података о ризицима употребе ове групе новог наоружања, посебно имајући на уму дискрецију која је остављена државама при утврђивању методологије процене ризика. Коначно, Бранимир Ђуровић, МА, истраживач Иницијативе младих за људска права, осветлио је одређене дилеме о одговорности држава које не учествују у оружаном сукобу, уз осврт на случај извоза наоружања Израелу од стране Републике Србије у јеку текућег сукоба у Гази.
Еволуција Женевских конвенција кроз време – заснована око темељних начела, инструмената и актера у служби међународног хуманитарног права – окупирала је пажњу једне групе панелиста. У том духу, др Сања Петковска, научна сарадница са Института за криминолошка и социолошка истраживања, указала је на недовољно чврсте међународноправне темеље за препознавање позиције приговарача савести, анти-ратних покрета и пацифистичких иницијатива у ери савремених оружаних сукоба. Истовремено, проф. др Милош Хрњаз, председник Управног одбора Београдског међународноправног круга, подстакао је на размишљање о ширењу заштитног хоризонта Женевских конвенција снагом тумачења и примене темељног принципа хуманости. На том трагу, истакао је три нивоа оваквог утицаја на правно регулисање немеђународних оружаних сукоба – посредством усвајања већег броја специјализованих међународних уговора, путем стварања обичајних правила, те кроз (временом све израженији) уплив међународног права људских права на терен међународног хуманитарног права. Ипак, он је упозорио на инхерентна ограничења која стоје спрам принципа хуманости, као својеврсна брана утопистичкој визији о (крајњим) дометима овог принципа. Оваква ограничења проблематизовао је Алекса Ралевић, МА, правни саветник за међународно хуманитарно право при Регионалној делегацији МКЦК у Београду, скрећући позорност на „деликатну равнотежу” принципа хуманости и начела војне потребе, коју у најзначајнијој мери обликују саме државе. Запажања о (не)очекиваним дометима Женевских конвенција пренела је и Катарина Китановић, МА, саветница за интеграцију у Београдском центру за људска права. На примеру случаја Diakité који се нашао на дневном реду Суда правде ЕУ, приказала је како су се одредбе Женевских конвенција тумачиле у светлу одлучивања о пружању међународне заштите на нивоу Европске уније.
Да међународно хуманитарно право није „изоловано острво” у мору заштитних норми – показало се кроз анализу односа Женевских конвенција према другим гранама међународног права, и vice versa. Уобличавање женевских правила кроз праксу Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију било је у средишту анализе Димитрија Андрејића, МА, докторанда на Правном факултету Универзитета у Нишу. Истовремено, др Павле Килибарда са Правног факултета Универзитета у Женеви указао је на преплитање и интеракцију норми међународног хуманитарног права (МХП) и међународног права људских права (МПЉП), упркос релативно касном увођењу потоњег у међународноправну архитектуру. У том смислу, посебно је истакао самит УН у Техерану из 1968. године, као својеврсну прекретницу у правцу конвергенције двају корпуса норми, науштрб стриктног поимања МХП као lex specialis корпуса. О позиционирању међународног избегличког права, заснованог на начелу non-refoulement (забрана враћања) унутар дијаде МХП-МПЉП, говорила је Марина Радовановић, МА, истраживачица-приправница у Институту за међународну политику и привреду. Осврнувши се на контекст, садржај и утицај коментара Извршног комитета UNHCR o примени начела non-refoulement, закључила је да тумачење овог начела у светлу (ширег) принципа хуманости – доприноси јачању претпоставки за заштиту тзв. ратних избеглица. На крају, Татјана Миланковић, МА, представила је корпус норми које су релевантне у контексту заштите деце у оружаним сукобима, истичући притом Женевске конвенције као непресушни извор инспирације у уобличавању „млађих” инструмената, у првом реду Конвенције о правима детета из 1989. године и Факултативног протокола о учешћу деце у оружаним сукобима из 2000. године.
