(Р)еволуција злочина против човечности као последица материјалних извора права

У временима када се рат сматрао легитимним средством за остваривање политичких циљева, или, касније, последњим средством коме се прибегава, мало је оних аката који су током непријатељстава наишли на осуду. Из доктрине самопомоћи државници су црпели легитимитет да, у остварењу својих циљева, посегну за било којим средствима и поступцима. Обзири према жртвама били су сведени на минимум. Међународно право данас препознаје миље злочина, понајвише многобројних ратних злочина (који се увек везују за постојање оружаног сукоба). Место уз њих имају и злочин геноцида (чији је важан елемент dolus specialis да се у целости или делимично истребе групе на основу националне, верске, етничке или расне припадности), као и злочини против човечности.

Уобичајена дефиниција злочина против човечности даје им епитете распрострањених и систематских напада различитих врста, а усмерених ка цивилном становништву. Они обухватају различите поступке, као што су убиства, мучења, робовање, принудна ратна службовања, сексуално насиље, прогони, као и друга нехумана дела која доводе до озбиљне патње. Блог испитује које је место злочина против човечности у плејади међународних злочина, како се развијало правно дефинисање ових злочина, и каква је улога материјалних извора права у развоју формалних извора права у вези са злочинима против човечности.

Ратне политике

Пре великих мировних пројеката попут Друштва народа (1920) и Бријан-Келоговог пакта (1928), као и потоњих Уједињених нација (1945), закони човечности и јавне свести су, уз Хашке правилнике, диктирали оно што се сматра прихватљивим вођењем непријатељстава у оружаним сукобима. Семе дефинисања ратних злочина посејано је захваљујући чињеници да су два светска рата на европском тлу довели до невиђених страдања обичног човека, стога је било потребно инкриминисати чин рата као такав, али и осигурати да се зверства почињена у оружаним сукобима не сматрају прихватљивим методом борбе.

Завршетак Другог светског рата довео је до стварања Уједињених нација и дефинисањем злочина агресије - али и правилима ратовања, кодификованих на један до тада невиђен начин. Норме хашког права из 1899. и 1907. формулисане су као упутства за вођење непријатељстава, а фокус женевског чине формулације у чијем је фокусу заштита - и то управо оних лица која су, као индивидуе, на највећем удару при актима непријатељстава између високих страна уговорница. Четири Женевске конвенције из 1949. постале су релевантни правни оквир њихове заштите. Поступци који су неприхватљиви према овим лицима у оружаном сукобу представљају тешка кршења норми хуманитарног права. Заједнички члан 3 ових конвенција говори о примени хуманитарног права и у сукобима немеђународног типа. Ово представља прекретницу када је у питању међународно хуманитарно право, с обзиром на то да до тада ови сукоби уопште нису били регулисани међународним правом. Из своје искључиве надлежности држава је црпела право да се при оваквим сукобима обрачунава са оружаним групама на начин на који је желела, без имало обзира за хуманост.

Када су у питању међународни злочини који су обележили двадесети век, општи је консензус да је најгнуснији међу њима Холокауст, који је управо представљао материјални извор права посебној кодификацији оваквих злочина. Силе победнице брзо увиђају да постојеће обичајно право регулише односе према непријатељском становништву, али не и према сопственим држављанима (Cassese, 2013: 86).  Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида усвојена је 1948, чинећи је уједно и првом усвојеном у УН када је у питању област људских права.

Међутим, неко ко је и мало упознат са међународним хуманитарним правом запитаће се где је место злочина против човечности у “експрес лонцу” кодификације међународних злочина, каква је била она која се одвијала непосредно пред и након Нирнбершког процеса (1945-1946). С обзиром да њиховог помена нема у Женевским конвенцијама из 1949, а нису добили посебну конвенцију као што је злочин геноцида, истражићемо политичке и шире друштвене (попут међународних) околности - односно материјалне изворе права - под којима су овакви злочини ипак успели да се нађу на суђењима нацистичким официрима.

Појава појма

За појам злочина против човечности заслужан је Херш Лаутерпахт, који је овај термин осмислио 1946. године, а познат је и као отац интернационализације људских права (Sands, 2016: 18). Да ли Zeitgeist ствара људе који су нам тада потребни, или невероватни људи чине дух времена оним шта јесте? Лаутерпахт је свакако, поред тога што је правац његовог рада производ времена у ком је живео, задужио човечанство својим радом на Повељи Нирнбершког војног трибунала, која је представљала правни оквир самих суђења.

Sands, P. (2016) East West Street: On the origins of “Genocide” and “Crimes Against Humanity”. New York: Alfred A. Knopf.

Лаутерпахтово стваралаштво свакако је подстакнуо чин оснивања Сталног суда међународне правде, 1922. године, чија је основна надлежност била решавање међудржавних спорова, служивши се уговорним и обичајним правом, уз општа правна начела. Лаутерпахт је овај догађај сматрао добрим вестима када су у питању његова залагања. Добро је препознао да је домаће право имало утицаја на обликовање међународног - што је сматрао путем да оствари свој идеал подизања оних права које појединац ужива у својој држави на међународни ниво, односно као канал за постизање интернационализације на рачун до тада неотуђивих моћи државе (Sands, 2016: 127).

Назиру се примесе ироније у томе што је управо он, индивидуалиста, творац кованице “злочин против човечности”, назива који је настао из потребе да се опишу распрострањена и планирана страдања великог броја људи, на чему су посебно инсистирале силе победнице током израде Повеље. Лаутерпахт је имао бојазни да заштита група може да засени заштиту индивидуе, централне тачке његових напора, стога, групе не смеју бити приоритет права. Са друге стране, на овом правном пројекту паралелно радио је и Рафаел Лемкин, створивши кованицу „геноцид” након испитивања особина карактеристичних за Холокауст, описујући до тада једну врсту злочина која није била препозната као правна категорија, управо стављајући фокус на страдање и истребљење читавих народа.

Дипломатија Повеље Нирнбершког војног трибунала

United States Holocaust Memorial Museum, courtesy of National Archives and Records Administration, College Park

У сенци иза догађаја као што је писање Повеље Уједињених нација, амерички судија Џексон именован је за једног од тужилаца Нирнбершког процеса (Sands, 2016: 160). Кадро позива свог познаника Лаутерпахта у помоћ када је у питању израда повеље овог трибунала - свесни да је пред њима процес који ће подразумевати низ компромиса, како би све четири државе победнице биле задовољне.

Управо овај драгоцени тренутак за међународно кривично право показаће нам значај материјалних извора права. Они, представљајући чиниоце околине који утичу на појаву формалних, најчешће писаних извора, могу се представити као резултанта сила које истовремено у датом (историјском) тренутку делују. Стога, излишни списак злочина начињен је делом управо на основу постојећих доказа о нацистичким поступцима према другим зараћеним странама и њиховим цивилима.

Невиђена страдања и патње свакако представљају кључни материјални извор права када су у питању злочини против човечности. Међутим, помирење интереса два већ постојећа блока међу великим силама свакако је био још један извор који је утицао на Лаутерпахтове формулације - самим тим, и до формулације која је актуелна и данас - злочин против човечности.

Миривши америчке интересе за потпуну криминализацију припадништва СС јединицама и Гестапу, уз и “вођење нелегалног рата” са формулацијама које су истовремено желели и Американци и Совјети, Лаутерпахт “злочине против цивила почињене у спровођењу агресије”, као и “кршења правила ратовања”, назваће “злочином рата” и “ратним злочином” - свестан да је овакав појмовни апарат ближи и разумљивији јавности (Sands, 2016: 161). Тако видимо да су интереси сила одредили које чинове сматрамо злочином. У том тренутку постојећа сазнања о цивилним жртвама имају улогу да појмове “ратни злочин” и “злочин против човечности” испуне садржајем, пружајући дефиниције која ће живети и ван Повеље.

Значење “човечности”

Лаутерпахтова критика Лемкиновог злочина геноцида као правне категорије која има потенцијал да дерогира значај индивидуе, као и прека потреба да Повеља у што краћем року буде завршена, навеле су га да размишља о новој формулацији - злочин против човечности. Она је постојала од 1915. у нешто другачијем облику, а описивала је турско опхођење према Јерменима као становницима Османског царства током Првог светског рата. У том тренутку европске силе победнице нису уложиле много размишљања о значењу појма “човечност”, а настојале су да реше само један, постојећи проблем, пружањем осуде за акте почињене у бившем царству (Cassese, 2013: 84). Овакву синтагму Лаутерпахт сматрао је корисном из још једног разлога: она у свом ratione materiae и ratione loci има сличности са Холокаустом. Овим опажањем задужио је човечанство препознајући злочине који су систематски и распрострањени, као и злочине према сопственим држављанима као другачије од ратних злочина. Они своје место, за разлику од злочина геноцида, добијају и у коначном облику Повеље.

Међутим, ови напори ипак нису уродили плодом на начин на који је Лаутерпахт својом формулацијом замишљао: последње измене у знаковима интерпункције, настале при усклађивању превода његове дефиниције на три језика (Sands, 2016: 166), довеле су до тога да је немачке званичнике било немогуће гонити за акте почињене пре 1939. године - односно пре почетка рата. Поред омашке у преводима, Нирнбершки суд је сузио досег своје надлежности када су у питању злочини против човечности. Уз образложење да не постоје докази да су ови злочини почињени пре рата, а да су притом истовремено били у блиској вези са немачком агресијом, злочине против човечности трибунал је везао за постојање оружаног сукоба (Cassese, 2013: 88). Ово је довело до ограничавања ratione temporis суда на оне акте почињене искључиво током ратних дејстава, односно самог Другог светског рата. Самим тим, нацистичке официре није било могуће гонити за радње почињене пре 1939. године. На неки начин и ова потреба представља материјални извор права, пружајући практичну олакшицу у процесуирању тиме што је сужена временска надлежност. Међутим, имала и своје реверзивне ефекте тиме што је садржај злочина против човечности везала само за време рата.

Свакако - нама је данас познато да злочини против човечности могу бити почињени и у оружаном сукобу и миру, те су Лаутерпахтови напори Римским статутом Међународног кривичног суда (МКС) из 1998. године враћени свом првобитном облику. Данас ову врсту злочина сматрамо деградирајућим и погубним нападом на људско достојанство - управо нападом на нечију “човечност”, уобличено у погубне систематске напоре које тумачимо у ширем контексту (Cassese, 2013: 90-91).

Преседани и повод проширења

Хладноратовска атмосфера довела је до педесетогодишњег затишја када је у питању конструктиван разговор о развитку једног универзалног суда који би се бавио међународним злочинима и тешким кршењима хуманитарног права. Примесе ироније огледају се у следећем: злочини против човечности, Лаутерпахтово чедо, нашли су се на дневном реду Нирнбершког процеса, док је Лемкинов допринос међународном праву у виду злочина геноцида испрва био занемарен. Међутим, злочини против човечности нису задржали онај облик који је на уму имао њихов творац, док је злочин геноцида дословце заживео у својој оригиналној форми - а притом у виду Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (152 државе потписнице). Категорија злочина против човечности успела је протоком времена да се отргне вези са оружаним сукобом путем других конвенција Уједињених нација (Cassese, 2013: 90), чији материјални извори леже управо у гнусним злочинима над сопственим становништвом у стању “мира”. Злочини попут апартхејда, спровођени под фасадом унутрашњих послова, подсетили су међународну заједницу на обавезу да у сваком тренутку штити човечност, прилагођавајући даљи развој међународног права управо овој потреби.

Ратови током деведесетих година 20. века у бившој Југославији и Руанди прекинули су континуирану стагнацију када је у питању даљи развој међународног кривичног права. Када говоримо о злочинима против човечности, оружана дисолуција бивше Југославије начинила је преседан - обим и количина, као и само спровођење сексуалног насиља у оружаним сукобима између бивших република, довели су до потребе препознавања ових аката као нешто другачијих од ратних злочина. Статути два трибунала (за Руанду и бившу Југославију) начинили су најисцрпнију листу злочина против човечности до тада, а први пут сексуално насиље поменутог карактера уврштено је у такву листу, још једна револуција у ratione materiae ових злочина. Друга промена коју су изнедрили ови сукоби јесте препознавање ових злочина у сукобима и међународног и немеђународног карактера - с обзиром на то да је квалификовање сукоба у бившој Југославији изазовно, аутори статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) желели су да осигурају да квалификација сукоба не дозволи да овакав злочин прође некажњено - што је аутоматски проширило и ratione loci. Можемо закључити да је то ближе ономе што је Лаутерпахт изворно и желео.

Ове две промене великог су обима, а јачају аргумент о значају материјалних извора права када је у питању прогресивни развој међународног права - особене околности и појаве у нашем свету чине да се право прилагођава њима, налазећи модалитет такав да их својим нормама покрије. Статут МКСЈ довео нас је корак ближе креирању данашњег Међународног кривичног суда, у чијој су надлежности поменути злочини, у форми доследној наслеђу деведесетих година. О томе сведочи уврштавање оних злочина који су наведени у статуту МКСЈ у статут МКС.

Хроничари данашњице

Токове развоја права не треба заустављати, самим тим 2008. године на Институту за светско право Витни Р. Харис, у склопу Правног факултета Универзитета Вашингтон, рађа се иницијатива за кодификовање злочина против човечности у форми конвенције каква би се усвојила у Уједињеним нацијама. Харисово име чувено је по томе што је у тренутку започињања овог великог пројекта он био један од последњих преживелих тужилаца на суђењима у Нирнбергу - а до своје смрти је иницијативу подржавао. Она је у својој завршној фази, али трпи критике под геслом да би оваква конвенција у УН била сувишна, посебно након Римског статута и Елемената злочина МКС, који веома педантно приступају овом проблему. Потенцијална конвенција своје непријатеље пронашла је и у САД, Израелу и Судану, што, узев у обзир жаришта сукоба данас, не представља изненађење - а све под паролом “непрецизних формулација”. Како било, да ли заиста критике ове иницијативе, биле оправдане или не, треба да зауставе прогресивни развој међународног права? Подсетимо се и да су ови реверзивни ставови такође материјални извор права - одлагање може довести до нових измена у тексту нацрта, које ће управо узроковати актуелни или чак будући сукоби.

О актуелности злочина против човечности сведочи и најскорији пример праксе Међународног кривичног суда - издавање налога за хапшење израелског премијера Нетанјахуа и бившег министра одбране Галанта. У њиховом тексту, поред ратних злочина, нашли су се злочини против човечности убиства и прогона, као и других нехуманих дела. Суд остаје истрајан у својој процени да надлежност у виду злочина, лица и простора постоји, издаје налоге за хапшење - али далеко је од креативне силе када је у питању развој међународног права. Улога суда да право тумачи за сада је жртва чекања. Налог је пуштен у етар. Од bona fides политичких актера зависи да ли ће изручењем израелских лидера жртве бити ближе добијању правде - а од држава као носилаца правног субјективитета зависи и да ли ће правна наука добити једну свеобухватну конвенцију чија су тема злочини против човечности.

Sands, P. (2016) East West Street: On the origins of “Genocide” and “Crimes Against Humanity”. New York: Alfred A. Knopf.

Cassese, A. (2013) Cassese’s International Criminal Law: Third Edition. Oxford: Oxford University Press.