Напад на болнице током оружаних сукоба: како је уопште могуће да се питамо да ли је то легално
„То је морало да се учини – рече Рамфорд Билију, говорећи о уништењу Дрездена.
Знам – рече Били.
Такав је рат.
Знам. Ја се не жалим.
Мора да је на терену био пакао.
Јесте.
Сажаљевај људе који су то морали да учине.
Сажаљевам их.
Мора бити да су вама, тамо на терену, осећања била помешана.
Било је у реду – рече Били. Све је у реду и свако мора да учини управо оно што чини. То сам научио на Трамалфадору“.
(Kурт Вонегат, Kланица 5)
Рођење савременог међународног ратног, а касније хуманитарног права, се углавном везује за средину XIX века. У тој причи централну, готово легендарну улогу, игра Анри Динан који је присуствовао бици код Солферина. У њој је учествовало преко 300.000 војника, али са свега два лекара, те није ни чудно да је више од 35.000 рањених након битке патило или лагано умирало у најгорим условима које је Динан веома пластично и реално описао. Непосредна последица Динановог присуства и хорора након битке је оснивање Међународног комитета Црвеног крста и усвајање првог уговора у овој области 1864. године – Kонвенције о побољшању судбине војних рањеника у војскама у рату. Први члан те прве кратке конвенције констатује да ће „амбуланте и војне болнице имати неутралан статус, те да ће их, као такве, зараћене стране штитити и поштовати све док се у њима налазе рањеници и болесни“, а да ће та предвиђена заштита „престати уколико поменуте амбуланте или болнице заузму војне снаге“.
У овом кратком првом члану првог савременог уговора у области тадашњег ратног права је садржан и „неугодан компромис“ или „деликатна равнотежа“ која прати међународно хуманитарно право (МХП) од тада до данас – она између принципа хуманости и принципа војне потребе. Са једне стране, нема никакве сумње да је основни циљ МХП био и остао да у складу са начелом хуманости заштити оне који не учествују или више не учествују у непријатељствима. Са друге стране ова грана међународног права не забрањује сȃмо вођење непријатељстава, односно не забрањује поступке и мере који су неопходни да се постигне једини легитимни циљ вођења непријатељстава - слабљење војног потенцијала непријатеља - и то на начин који иначе није забрањен нормама овог права. Управо је ово одговор на питање како је уопште могуће да се питамо да ли је напад на болнице легалан током оружаних сукоба. Могуће је јер се оне некад користе и у војне сврхе, а један од принципа МХП је и принцип војне потребе.
Пренето на поменути члан 1 Kонвенције о рањеницима, МХП штити најпре рањенике и болеснике који (више) не учествују у непријатељствима. Додатно, неопходан услов да би њима могла да се пружи помоћ је да и лица која им пружају помоћ, као и установе у којима се та помоћ пружа, буду заштићене од напада. У исто време, међутим, још тада је уведено и ограничење те заштите – она постоји само док та лица не учествују у непријатељствима и док се ти објекти заиста користе у те намене.
Овај блог се бави управо овим питањем: на који начин је у савременом МХП регулисано питање легалности напада на болнице током оружаних сукоба посебно имајући у виду број жртава који настао као последица напада на болнице у последњој фази израелско-палестинског сукоба у Гази. Основни аргумент блога је да је заштита болница у оружаним сукобима вишеслојна, али да у заиста изузетним случајевима које ближе објашњавам у овом блогу оне могу да изгубе ту своју заштиту. У исто време у блогу тврдим да је веома важно инсистирати на примени МХП у овом домену, али да је заштита болница једно од питања у коме се најбоље виде ограничења ове гране међународног права. Његов циљ је да ублажи последице непријатељстава („ратова“), али нема оружаног сукоба у коме не постоје кршења МХП, што нас опет враћа на то да је нужно инсистирати и на поштовању других грана међународног права, а нарочито забрани претње силом и употребе силе у међународним односима.
Kвалификација сукоба и применљиво право
У МХП постоје две врсте оружаних сукоба: међународни и немеђународни (сукоби који немају међународни карактер, „унутрашњи“, итд.). Ова чињеница је важна јер се другачије норме примењују у ове две врсте оружаних сукоба. Не постоји консензус у вези са тим да ли је оружани сукоб у Гази међународни или немеђународни имајући у виду да то зависи и од међународноправног статуса Палестине и тога да ли је Израел окупациона сила у Гази и након повлачења његове војске 2005. године. Сматрам да је овај сукоб међународни по својој природи, али нећу у овом блогу то детаљније аргументовати јер за ово конкретно питање гађања болница квалификација оружаног сукоба у Гази није од одлучујуће важности. Наиме, иако је већина норми коју ћу цитирати примењива у ситуацијама међународних сукоба, постоје сличне норме међународног обичајног права које су примењиве и у ситуацијама немеђународних оружаних сукоба.
Применљиве норме
Већ сам поменуо да је основни циљ МХП заштита оних категорија лица које не учествују или више не учествују у непријатељствима. Члан 48 Допунског протокола 1 из 1977. године (насловљен као „Основно правило“) кодификује принцип разликовања у МХП јер налаже странама у сукобу да у свако доба праве разлику између цивила и цивилних објеката са једне и војних циљева са друге стране и да усмеравају своје војне операције искључиво према војним циљевима. Овде је лако приметити принцип хуманости који сам већ помињао. Међутим, у одређивању концепта војног циља је приметна и примена принципа војне потребе. Наиме, то шта је војни циљ који је искључиво дозвољено нападати се одређује пре свега према намени или сврси коју објекат има. Према члану 52 (2) ДП1 војни циљеви су ограничени на „оне који по својој природи, локацији, намени или коришћењу ефикасно доприносе војној акцији, и чије потпуно или делимично уништење…у условима који владају у то време пружају одређену војну предност“. То значи да ми не можемо унапред да дефинишемо цивиле и цивилне објекте са једне и војне циљеве са друге стране тако да у прву групу упадну рецимо школе, болнице, пијаце, итд. већ у свакој ситуацији морамо знати на који начин се ти објекти користе. Уколико рецимо основна школа буде напуштена током оружаног сукоба и почне да се користи у војне сврхе (тако што ће се у њу примера ради сместити војници, наоружање, или тако што ће се на неки други начин из ње наносити штета противничкој страни), сматраће се да је она због тога војни циљ односно биће дозвољено усмерити своје војне напоре према њој.
Проблем, међутим, настаје уколико школа настави да се користи у наставне сврхе (и у току оружаног сукоба настава траје и наставници, деца и остали запослени у школи наставе да бораве у њој), али у исто време почне да се користи и у војне сврхе (отвара се ватра војника према противничкој страни из ње на пример). У том смислу најпре треба рећи да постоји обавеза страна у сукобу да настоје да уклоне цивиле и цивилне објекте из околине војних објеката, као и да избегавају лоцирање војних објеката у оквиру или близу густо насељених подручја (члан 58 (а) ДП1). Додатно, присуство или покрети цивилног становништва неће се користити да се извесне тачке или подручја учине имуним од војних операција, а нарочито не као покушај да се заштите војни објекти од напада или да се штите, фаворизују или отежају војне операције (члан 51 7 ДП1). Понашање супротно овоме може бити и ратни злочин у међународним оружаним сукобима према Статуту Међународног кривичног суда (члан 8(2)(б)(xxiii).
Уколико се страна која врши напад ипак нађе у ситуацији да се у објектима налазе и цивили и војни циљеви, односно уколико се објекат користи и у војне сврхе, она може извршити напад усмерен ка војним циљевима, али под неколико услова. Најпре, приликом напада морају бити испуњене мере предострожности. То, укратко значи да страна која врши напад има обавезу да:
Провери да објекти који ће напасти нису цивили и цивилни објекти (утврђивање чињеничног стања);
Да у случају сумње о којој врсти објеката се ради одустане од напада;
Да ефективно упозорење о нападу који може угрозити становништво осим уколико околности то не дозвољавају;
Предузме све мере предострожности у избору средстава (оружја) и метода ратовања како би се случајни губици цивилних живота или штета нанета цивилним објектима свела на минимум;
Уздржи се од напада од којег се може очекивати да ће изазвати случајне цивилне жртве или штету нанету цивилним објектима која ће бити несразмерно велика у односу на конкретну и директну војну предност која се очекује од напада.
Овај последњи услов се у МХП зове принцип пропорционалности. Он је додатни принцип у односу на принцип дистинкције који сам већ поменуо. То значи да страна која врши напад не само да не сме да усмери напада према цивилима и цивилним објектима, већ и приликом напада на војне циљеве она мора да се увери да такви напади неће изазвати случајне цивилне жртве које би настале као последица тог напада, а које би биле прекомерне у односу на конкретну и директну војну предност која се од напада очекује. Пре него што покушам да објасним примену овог принципа да кажем да стране у сукобу заиста врше ову процену. У оквиру израелских оружаних снага постоје правни саветници који заиста врше ову врсту правних процена и тачно се зна на којем нивоу ланца командовања се ова врста одлука доноси. Оно што је, међутим, проблем је примена принципа пропорционалности у пракси. Наиме, немогуће је унапред бројчано одредити шта значе прекомерне случајне цивилне жртве у односу на конкретну и директну војну предност. Случајеви на два пола су јасни – напад којим се „неутралише“ један припадник Хамаса, па макар био и важан за њихов ланац командовања, а у којем страда више стотина цивила јасно крши принцип пропорционалности. Са друге стране, рушење зграде у којој има више десетина припадника Хамаса, а која изазове и смрт једног случајног пролазника сасвим сигурно није кршење поменутог принципа. Проблем је, међутим, са свим оним ситуацијама у средини. То, међутим, не значи да нема никаквих критеријума по овом питању. Прво, мора се послати упозорење кад је то могуће. Друго, морају се користити она средства која ће довести до мањег броја случајних цивилних жртава (на пример, уколико је припадника Хамаса могуће неутралисати снајпером, неће се користити оружје које може да разнесе целу зграду). Треће, напад треба извршити тако да се оствари неутралисање војног циља, а да број цивилних жртава буде мањи – рецимо, ако је у питању школа која се користи и у војне сврхе напад треба извршити ноћу кад наставници и ученици нису у школи. Четврто, синтагма конкретна и директна војна предност значи да се цивилне жртве морају мерити наспрам војне предности која ће настати након тог конкретног напада, а не војне предности која би потенцијално могла настати у будућности (победа у оружаном сукобу или освајање неке линије фронта у будућности).
Примена ових и других конкретних норми у случају напада на болнице
Осим поменутих општих принципа и правила која се примењују приликом напада на све објекте (принцип дистинкције и пропорционалности, примена мера предострожности…) постоје и посебне норме које се примењују у случају напада на болнице. Најпре у том смислу да кажем да и поред постојања ових норми напади на болнице не престају и статистике су крајње забрињавајуће. Током напада Израела у Гази 2014. године уништено је 17 болница, 45 установа примарне здравстве заштите и још већи број амбуланти. Ситуација није ништа боље ни у другим оружаним сукобима на свету попут оних у Сирији, Јемену или Авганистану. Проблем, дакле, постоји без обзира на члан 19 IV Женевске конвенције који налаже следеће: „заштита коју уживају грађанске болнице може престати једино ако се оне употребе, поред њихових хуманитарних задатака, за вршење радњи штетних по непријатеља“. Синтагма „радње штетне по непријатеља“ не подразумева искључиво отварање ватре или неки други начин директног вођења операција већ може подразумевати и присуство војних циљева у оквиру болнице. Чињеница да се у болници налазе рањени припадници једне од страна у сукобу или да се у болници налази оружје које је од њих прикупљено не може се подвести под поменуту синтагму. Члан 12 (4) ДП1 подразумева обавезе свих страна у сукобу да ни под којим околностима не користе медицинске јединице како би заштитиле војне циљеве од напада. Уз то, оне би требало о да лоцирају ове установе далеко од војних циљева. Kао што можете да претпоставите, страна која врши напад готово никад не признаје да је гађала цивилни објекат, нити да је прекршила принцип пропорционалности, већ да је гађала војни циљ у оквиру болнице (на пример подземне ходнике које користи Хамас испод болница), а да случајне цивилне жртве нису прекомерне у односу на конкретну и директну војну предност која се остварује нападом.
Поменути члан 19 IV ЖK захтева, међутим, додатни услов, а то је да се пре напада на болницу упути „обавезна опомена, која ће у свим погодним случајевима, оставити разуман рок…“ Овог пута је дакле реч о обавезном упозорењу и давању реалне могућности да се цивили и(ли) рањеници и болесници из болнице евакуишу. Слична одредба је и она у члану 13 ДП1.
Уколико, међутим, и након датог упозорења болница настави да се користи и у војне сврхе, сви претходни принципи и правила која сам поменуо у претходном делу блога (мере предострожности и принцип пропорционалности) и даље важе. Стим у вези треба на крају поменути и то да болнице често не представљају само једну, већ цео систем зграда. Ово је важно јер ће у неким ситуацијама поштовање мера предострожности у нападу подразумевати да се гађа само одређени део тог комплекса, а не цео комплекс како би се случајне цивилне жртве свеле на минимум.
Ограничења норми МХП која се примењују приликом напада на болнице
Одређена важна ограничења принципа пропорционалности попут његове неодређености су већ поменута. Осим тога, или и због тога, његова примена у пракси међународних правосудних кривичних институција је веома ограничена, да не кажем непостојећа. Иако је принцип препознат и у јуриспруденцији МKТЈ (Мартић; Kупрешкић, Готовина…) и Међународног суда правде на пример (Саветодавно мишљење о легалности употребе нуклеарног оружја) тужилаштва се по правилу опредељују да појединце гоне за ратне злочине у погледу намерног таргетирања цивила (кршење принципа дистинкције), а не принципа пропорционалности. Ни национални судови по правилу не суде за ову врсту злочина. Осим тога, ратне злочине је могуће доказати искључиво уколико се знају подаци које су имали они који су извели напад што је у околностима оружаног сукоба готово немогуће. Нажалост, државе нису спремне да деле ту врсту (обавештајних) података, нити да утврде правну обавезу њиховог објављивања. Затим у условима асиметричног оружаног сукоба који се води у средини која је изузетно густо насељена примена ових принципа је знатно отежана. На крају, стране у сукобу често показују лажне податке у вези са тим у коју сврху су се заиста користили одређени објекти у тренутку оружаног сукоба.
Имајући ове и друге врсте слабости примене принципа пропорционалности, стиче се утисак да се он више користи за легитимизовање бројних напада на болнице, него што представља било какво реално ограничење током оружаних сукоба. Услед тога, постоје и предлози да се уведе апсолутна забрана напада на болнице током оружаних сукоба, али она за сада није прихваћена у МХП.
Због свега наведеног је важно истаћи закључак којим сам и почео овај блог – МХП служи да ублажи последице непријатељстава од којих су неке готово неминовне. Важно је нагласити да, иако то вероватно представља опште место, МХП не може да замени забрану претње силом и употребе силе у међународним односима. Додатно, мора се утицати на дубље узроке одређених сукоба. Без њих, немогуће је рачунати са „рационалношћу“ актера који често долазе до закључка да је баш њихова борба легитимна, те да се „то“ у складу са ставовима Трамалфадораца морало догодити јер „то“ је рат – „тако му је то“ (реченица коју Вонегат користи сваки пут кад у књизи Kланица 5 неко умре).
