Јужноафричка Република против Израела пред Међународним судом правде: инфлација оптужби за геноцид или очајнички покушај остваривања правде и заштите жртава?
Око 1000 палестинске деце у Гази је у последњих три месеца остало без једне или обе ноге као последица војних акција Израела на овој малој територији. Ампутације се због разарања болница и општих услова у Гази сада понекад врше без анестезије у нехигијенским условима. Мајке које хране своје бебе у Гази су због недостатка воде најчешће приморане да прехрану мешају са загађеном водом што доводи до веома озбиљних здравствених проблема код беба. Број новинара који је страдао у Гази за непуна три месеца је већи него у целом Другом светском рату, а забележен је и рекордан број страдалих службеника Уједињених нација (УН).
Ово су само неки од података који се налазе у тужби коју је јуче поднела Јужноафричка Република (ЈАР) против Израела пред Међународним судом правде (МСП) због наводног кршења Kонвенције о кажњавању и спречавању злочина геноцида (Kонвенција о геноциду). У овом блогу разматрам садржину те тужбе која има 84 стране и усредсређујем се на неколико кључних питања: правни основ тужбе и могућа надлежност МСП-а; основни аргументи ЈАР-а у погледу наводног кршења Kонвенције о геноциду; захтев за одређивањем привремених мера; политичку релевантност и могуће неправне последице тужбе. У блогу не заузимам став у вези са наводима тужбе, односно основним питањем да ли је у Гази почињен злочин геноцида или није јер то захтева темељнију анализу од оне коју могу да пружим у овом блогу.
Правни основ тужбе и надлежност МСП
ЈАР је у својој тужби навела да правни основ тужбе у овом случају представља Статут МСП, односно чланови 36(1) („надлежност Суда простире се на све предмете које му стране у спору поднесу и на све случајеве који су изричито предвиђени у Повељи Уједињених нација или у пуноважним уговорима или конвенцијама“) и 40 („предмети се…износе пред Суд било саопштавањем компромиса било писменом тужбом која се подноси Секретару Суда“). Kонкретније, ЈАР је поднела тужбу против Израела пред МСП-ом на основу чињенице да су и једна и друга држава стране уговорнице Kонвенције о геноциду, као и да нису поднеле резерву на већ помињани члан IX те Kонвенције који предвиђа надлежност МСП у случају спора страна уговорница по питању тумачења или примене ове Kонвенције.
ЈАР је у том контексту у тужби навела да се постојање спора са Израелом огледа у чињеници да су званичници ЈАР-а у неколико наврата (укључујући и дипломатску ноту од 21. децембра ове године) износили став или да постоји озбиљна опасност од геноцида у Гази или да је он већ почињен, као и да је Израел у више наврата тврдио да то не само да није случај, већ да и саме такве оптужбе представљају „антисемитизам“. Овим се не исцрпљује питање надлежности Суда у овом случају, али вратићу се на њега још једном када будем обрађивао питање евентуалног одређивања привремених мера.
Основни аргументи ЈАР у погледу наводног кршења Kонвенције о геноциду
Kао што сам већ напоменуо тужба ЈАР-а има 84 стране од којих је већи део посвећен навођењу података о жртвама у Гази и то углавном подржан УН изворима. Због тога у овом блогу није могуће детаљно приказати све наводе ЈАР-а па ћу се задржати само на онима који су најважнији са становишта доказивања злочина геноцида у овом случају.
Дефиниција геноцида се налази у члану II Kонвенције о геноциду:
„У смислу ове Kонвенције као геноцид се сматра било које од наведених дела учињених у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве: а) убиство чланова групе; б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе; ц) намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења; д) мере уперене на спречавање рађања у оквиру групе; е) принудно премештање деце из једне групе у другу“.
ЈАР у својој тужби за палестински народ користи „национална, расна или етничка група“. Ово питање је важно јер се геноцид према Kонвенцији може извршити искључиво над једном од четири групе које су изричито поменуте у члану II Kонвенције (у тужби БиХ против СРЈ се, на пример, помињало „несрпско“ становништво, али је касније прецизирано да се заштићена група не може дефинисати негативно). ЈАР затим наводи и доказе за акте који су предвиђени чланом II. Тако се у тужби наводи да је од 7. октобра само на простору Газе убијено преко 21000 људи од којих су преко 7700 били деца. Додатно се у контексту тешких повреда физичког или менталног интегритета чланова групе примера ради наводи да је преко 55000 људи задобило повреде услед војних акција Израела, а да преко 50% деце у Гази има суицидне мисли. Око 93% људи у Гази је гладно, а постоји и акутан проблем снабдевања водом што је наведено у контексту подвргавања групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења. У том контексту се осим недискриминативних напада помиње и присилно премештање становништва у Гази јер је преко 1,8 милиона људи расељено (ЈАР се у овом делу тужбе позива на пресуду МСП-а у случају Хрватске и СРЈ где се наводи да присилно премештање под одређеним условима може представљати злочин геноцида). На крају се помињу и катастрофални услови у којима се налазе труднице у Гази где је процена да код између 25% и 30% њих долази до превременог порођаја услед стреса или услова којима су изложене, да не постоје ни основни услови за порођаје па је стопа морталитета и код породиља и код беба изузетно висока, итд.
Kао што је познато, поменути акти без обзира на сву своју тежину и последице нису довољни сами по себи да бисмо могли да кажемо да је у Гази почињен злочин геноцида. Члан II Kонвенције о геноциду захтева и да су они учињени са посебном намером (dolus specialis) да се уништи део групе или група као таква. ЈАР у тужби наводи да се ова посебна намера може видети из изјава високих израелских званичника, као и укупног начина извођења војних операција Израела у Гази. ЈАР у тужби цитира 15-ак таквих изјава укључујући и оне највиших званичника Израела попут премијера, председника, министара и дела војног врха. И у том контексту се можда може да буде релевантна пресуда МСП у случају Хрватске и СРЈ јер је и тада Суд анализирао изјаве хрватског врха. Што се тиче питања да ли се посебна намера да се уништи група као таква може изводити из општег начина извођења операција треба се подсетити да је стандард који је усвојио МСП у овом погледу прилично висок:
“The Court recalls that, for a pattern of conduct to be accepted as evidence of intent to destroy the group, in whole or in part, it must be “such that it could only point to the existence of such intent” (I.C.J. Reports 2007 (I), p. 197, para. 373). This signifies that, for the Court, intent to destroy the group, in whole or in part, must be the only reasonable inference which can be drawn from the pattern of conduct” (Хрватска и Србија, 2015, пара. 415)
На крају овог дела тужбе ЈАР је између осталог устврдила не само да Израел није учинио све мере да спречи злочин геноцида, већ и да је починио тај злочин у Гази, као и да није казнио оне који су тај злочин починили.
Захтев за одређивањем привремених мера
Позивајући се на члан 41 Статута МСП, ЈАР је од Суда затражила и доношење привремених мера: „Суд је овлашћен да одреди, ако сматра да то постојеће околности изискују, које мере за обезбеђење права сваке спорне стране треба привремено предузети“. ЈАР је аргументовала да је доношење ових мера неопходно како би се палестински народ заштитио и како би се спречило погоршавање ситуације у Гази док Суд не донесе коначну одлуку у вези са овим случајем (што у пракси зна да потраје и више година). МСП је ово питање разматрао и у скорашњим случајевима Гамбије и Мјанмара и Украјине и Русије и у вези са тим је закључио да је за одређивање привремених мера потребно да Суд утврди да ли prima facie има надлежност (наравно, ово је био предмет расправе пред Судом и у неким другим случајевима у којима је страна у спору била и СРЈ). Само у случају да Суд утврди да ни prima facie нема надлежност неће моћи ни да одреди привремене мере. Уколико Суд ипак утврди да prima facie има надлежност он ће моћи да одреди привремене мере с тим што у каснијој фази поступка поново може да преиспита питање надлежности. У овом случају је ЈАР тврдила да на основу чињеница да су и ЈАР и Израел стране уговорнице Kонвенције о геноциду, да ниједна од њих није ставила резерву на члан IX, као и на природу војних акција Израела у Гази и број палестинских жртава које су настале, Суд без сумње има prima facie надлежност односно да може да одреди привремене мере.
У исто време, ЈАР је предложила да у оквиру ових мера Суд између осталог наложи да Израел одмах прекине своје војне операције у Гази; да предузме мере за превенцију геноцида у Гази; да предузме све мере како би се сачували сви докази о досадашњем војном деловању Израела у Гази и злочинима који су почињени; да поднесе у вези са свим овим извештај МСП-у, итд. На крају, ЈАР је од суда затражила и да хитно одреди ове мере имајући у виду ситуацију у којој се палестински народ налази. У том смислу би вероватно требало подсетити и да иако је раније било различитих мишљења у вези са овим питањем, привремене мере које одреди МСП представљају обавезу стране у спору на коју се те мере односе.
Политичка релевантност тужбе ЈАР и могуће неправне последице
У својих првих скоро па 50 година Међународни суд правде није имао ниједан случај тужбе једне државе против друге поводом наводног кршења Kонвенције о геноциду. До прве такве тужбе је дошло у нама веома добро познатом случају тужбе Босне и Херцеговине против Савезне Републике Југославије 1993. године. Од тада до данас, дакле у последњих 30 година, поднето је неколико тужби чији је основ управо Kонвенција о геноциду – случај Хрватске и СРЈ, Украјине и Русије и Гамбије и Мјанмара. У случајевима који се тичу СРЈ/Србије имамо и пресуде, док се у друга два случаја оне тек очекују. Последња тужба по овом правном основу је јучерашња тужба ЈАР против Израела чији је текст сада и јавно доступан. Ова тенденција значајног повећања броја случајева у овој области не може бити случајна. Са једне стране, нема никакве сумње да је термин „геноцид“ емотивно и политички натопљен у тој мери да се понекад чини да жртве других злочина нажалост готово да немају никакве шансе да заокупе пажњу, мисли и душе остатка човечанства уколико бар неко, у новинском чланку или стручном блогу, не тврди да је реч о геноциду.
Са друге стране, државе све чешће користе МСП искључиво као политички полигон за остваривање својих националних интереса. У том смислу оне понекад и немају циљ да добију правни спор пред поменутим судом, већ саму тужбу користе као још један канал за легитимизацију својих интереса у међународном систему или пред домаћим јавним мњењем (о томе сам већ писао у нашем контексту у овом тексту). Додатно, овакав поступак омогућава чињеница да је преко 150 држава уговорница Kонвенције о геноциду (веома широко прихваћена), а да члан IX те Kонвенције прописује следеће: „спорови између страна уговорница у погледу тумачења, примене и извршења ове Kонвенције…биће изнесени пред Међународни суд правде, на тражење једне од страна“ (овом приликом не улазим у контроверзно питање дозвољености стављања на резерве на члан IX Kонвенције о геноциду иако је десетак држава ставило резерву на овај члан јер то питање није релевантно за случај ЈАР и Израела). На крају, нарочито случајеви Гамбије и Мјанмара и ЈАР и Израела по одређеним схватањима показују и већу спремност држава да туже друге државе за кршење Kонвенције о геноциду иако се злочин геноцида није десио на њиховој територији или над њиховим држављанима. Наиме, овде је реч о примеру erga omnes обавеза, односно обавезама у вези са чијим испуњењем постоји правни интерес свих држава јер је реч о питањима који су од суштинске важности за читаву међународну заједницу (држава).
На самом крају треба истаћи и да можда посебну пажњу треба посветити механизму одређивања привремених мера у овом контексту. Наиме, за одређивање привремених мера је нешто нижи праг приликом утврђивања надлежности суда што државама (без обзира да ли је на пример реч о Украјини или ЈАР) оставља могућност да затраже мере којом ће се од друге стране захтевати прекид војних операција без обзира што суд у каснијој фази поступка може да утврди да није било речи о кршење Kонвенције о геноциду. На овај начин, механизам одређивања привремених мера се користи као још један начин за политички и правни притисак на државу која је пред судом тужена да обустави своје војне операције. Ово важи чак и у случају да се Израел рецимо не појави на суду јер би га евентуална одлука МСП-а о привременим мерама свеједно обавезивала.
