И под оружјем, право не ћути

Рат је страшна и скупа реч. Можда и најстрашнија имајући у виду да се по разарањима и несрећи коју доноси може мерити само са великим природним непогодама. Али – рат је људска активност и зависи искључиво од људи, њихових ставова, уверења, намера. Међутим, чак и међу оружјем, право не ћути. Међународно право обавезује све, а гласно говори за све оне који се не праве да га не чују. 

Један од фундаменталних постулата обнове света након Другог светског рата је и забрана рата, односно забрана претње силом и употребе силе међу државама и на овој забрани почива читава једна грана међународног права – право на употребу силе (ius ad bellum). Право је овде предвидело и једина два могућа изузетка, а то су одобрење Савета безбедности Уједињених нација и самоодбрана државе од напада споља. Чим се рат догоди јасно је да је ово правило углавном прекршено.

Право у рату

Парадоксално самој забрани рата, постоји још једна грана међународног права која се тиче тога како се води тај рат, односно оружани сукоб. Ову грану права, коју се зове међународно хуманитарно право (МХП) или право у оружаном сукобу (ius in bello), карактерише то да се тиче начина на који се сме водити оружани сукоб. МХП уређује питања попут оних шта је дозвољено радити током оружаног сукоба, шта је дозвољено напасти и кад, које оружје (не) сме да се користи, а штити цивиле, болеснике, рањенике и још понеког. Тешка кршења МХП су ратни злочини.

Међутим, можда и најважније од свега је што за МХП није битно ко је први почео већ правила МХП морају да поштују сви. Ова правила су толико фундаментална и толико битна да не постоји разликовање у вези са тим ко себе види као жртву, а ко кога види као агресора. Нема вишег (моралног или правног) положаја оних који су нападнути, нема вишег (моралног или правног) положаја оних који сматрају да воде „праведни рат“. Рат је рат и ратни злочин је ратни злочин увек и свуда.

Која су правила?

Међународно хуманитарно право је релативно млад назив за нешто што се раније називало правила/закони ратовања (laws of war) или право оружаних сукоба (law of armed conflict), а сам одабир „новог“ имена већ открива идеју његовог развоја, а то је, кад рат већ не може у потпуности да се искорени (још увек), што веће ограничење рата и хуманизација кроз заштиту жртава рата.

Све стране у сукобу морају у сваком тренутку да разликују цивиле од војних циљева (принцип разликовања). Ниједна од страна у сукобу не сме да напада цивиле и цивилну имовину, а нападе мора да усмери само на војне циљеве. Ниједна од страна у сукобу не сме да напада оне који више не учествују у непријатељствима – забрањено је напасти војника који је положио оружје и предао се, забрањено је напасти и убити рањене војнике било које стране и забрањено је напасти војнике бродоломнике.

Забрањено је наносити непотребне патње и сувишне болове непријатељу – тако су још 1899. године на конференцији у Хагу забрањени „дум-дум“ меци који се приликом додира са телом распршују у људском телу и изазивају веома тешке ране. Забрањена је употреба хемијског и бактериолошког оружја. Ту је и обавеза држава да у проучавању, усавршавању, набављању или прихватању новог оружја (али и тактика) утврде да ли је примена тог новог оружја забрањена већ постојећим правилима међународног права. Избор оружја и тактика није неограничен.

Посебно је проблематична касетна муниција и она и данас угрожава грађане Србије пошто су касетне бомбе користиле државе чланице НАТО током бомбардовања СРЈ 1999. године. Иако је Србија посебно погођена овом темом и учествовала је на Конференцији држава угрожених касетном муницијом, она ни данас није потписала Конвенцију о касетној муницији.

Не смеју се користити тактике ратовања попут перфидије која прво улива лажно поверење како би га на крају изневерила с циљем да се тако нашкоди непријатељу, а нарочито је озбиљно уколико се за то користе добро познати хуманитарни знакови попут знака Црвеног крста или Уједињених нација.

Поштовање наспрам кршења МХП

Скептицизам поводом стварног поштовања норми МХП није увек неоправдан, али је веома преувеличан. Било би супротно реалности рећи да се МХП увек и свуда поштује и да се ниједно његово правило не крши. Било је кршења ових правила и нажалост има их и данас. Међутим, перцепција да се МХП више крши него што се поштује не само да није исправна, већ је и опасна. Веровање да се МХП само крши може нас одвести у самоиспуњавајуће пророчанство.
Када бисмо се ослањали само на насловне стране новина и прилоге у вестима, утисак би нам вероватно био да се ниједно правило МХП не поштује, јер слике његовог кршења су много чешће зато што су шокантније. У вестима се не извештава о поштовању правила саобраћаја скоро никад, али свако кршење које резултира повредом или губитком живота нађе своје место.

Међутим, запањујуће је колико се често поштују правила МХП у оружаним сукобима. О томе сведоче многобројни извештаји, као и посете Међународног комитета Црвеног крста скоро милиону затвореника или ратних заробљеника. Често се стварне информације могу сазнати тек када се оружани сукоб заврши јер је употреба навода да противник систематски крши правила ратовања већ виђена и честа техника ратне пропаганде. Како би покушао да заустави ширење таквог наратива, Међународни комитет Црвеног крста је покренуо импресивну базу података о поштовању МХП (видети: IHL in Action).

На крају, док пацифисти и оптимисти чекају време када више неће бити ратова, не треба изгубити из вида да ратове још увек воде људска бића која имају способност и избор да и у рату остану хумана.

Текст је у оригиналу објављен у недељнику НИН 24.3.2022. године у склопу програма Отворена врата правосуђа.