Južnoafrička Republika protiv Izraela pred Međunarodnim sudom pravde: inflacija optužbi za genocid ili očajnički pokušaj ostvarivanja pravde i zaštite žrtava?
Oko 1000 palestinske dece u Gazi je u poslednjih tri meseca ostalo bez jedne ili obe noge kao posledica vojnih akcija Izraela na ovoj maloj teritoriji. Amputacije se zbog razaranja bolnica i opštih uslova u Gazi sada ponekad vrše bez anestezije u nehigijenskim uslovima. Majke koje hrane svoje bebe u Gazi su zbog nedostatka vode najčešće primorane da prehranu mešaju sa zagađenom vodom što dovodi do veoma ozbiljnih zdravstvenih problema kod beba. Broj novinara koji je stradao u Gazi za nepuna tri meseca je veći nego u celom Drugom svetskom ratu, a zabeležen je i rekordan broj stradalih službenika Ujedinjenih nacija (UN).
Ovo su samo neki od podataka koji se nalaze u tužbi koju je juče podnela Južnoafrička Republika (JAR) protiv Izraela pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) zbog navodnog kršenja Konvencije o kažnjavanju i sprečavanju zločina genocida (Konvencija o genocidu). U ovom blogu razmatram sadržinu te tužbe koja ima 84 strane i usredsređujem se na nekoliko ključnih pitanja: pravni osnov tužbe i moguća nadležnost MSP-a; osnovni argumenti JAR-a u pogledu navodnog kršenja Konvencije o genocidu; zahtev za određivanjem privremenih mera; političku relevantnost i moguće nepravne posledice tužbe. U blogu ne zauzimam stav u vezi sa navodima tužbe, odnosno osnovnim pitanjem da li je u Gazi počinjen zločin genocida ili nije jer to zahteva temeljniju analizu od one koju mogu da pružim u ovom blogu.
Pravni osnov tužbe i nadležnost MSP
JAR je u svojoj tužbi navela da pravni osnov tužbe u ovom slučaju predstavlja Statut MSP, odnosno članovi 36 (1) („nadležnost Suda prostire se na sve predmete koje mu strane u sporu podnesu i na sve slučajeve koji su izričito predviđeni u Povelji Ujedinjenih nacija ili u punovažnim ugovorima ili konvencijama“) i 40 („predmeti se…iznose pred Sud bilo saopštavanjem kompromisa bilo pismenom tužbom koja se podnosi Sekretaru Suda“). Konkretnije, JAR je podnela tužbu protiv Izraela pred MSP-om na osnovu činjenice da su i jedna i druga država strane ugovornice Konvencije o genocidu, kao i da nisu podnele rezervu na već pominjani član IX te Konvencije koji predviđa nadležnost MSP u slučaju spora strana ugovornica po pitanju tumačenja ili primene ove Konvencije.
JAR je u tom kontekstu u tužbi navela da se postojanje spora sa Izraelom ogleda u činjenici da su zvaničnici JAR-a u nekoliko navrata (uključujući i diplomatsku notu od 21. decembra ove godine) iznosili stav ili da postoji ozbiljna opasnost od genocida u Gazi ili da je on već počinjen, kao i da je Izrael u više navrata tvrdio da to ne samo da nije slučaj, već da i same takve optužbe predstavljaju „antisemitizam“. Ovim se ne iscrpljuje pitanje nadležnosti Suda u ovom slučaju, ali vratiću se na njega još jednom kada budem obrađivao pitanje eventualnog određivanja privremenih mera.
Osnovni argumenti JAR u pogledu navodnog kršenja Konvencije o genocidu
Kao što sam već napomenuo tužba JAR-a ima 84 strane od kojih je veći deo posvećen navođenju podataka o žrtvama u Gazi i to uglavnom podržan UN izvorima. Zbog toga u ovom blogu nije moguće detaljno prikazati sve navode JAR-a pa ću se zadržati samo na onima koji su najvažniji sa stanovišta dokazivanja zločina genocida u ovom slučaju.
Definicija genocida se nalazi u članu II Konvencije o genocidu:
„U smislu ove Konvencije kao genocid se smatra bilo koje od navedenih dela učinjenih u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve:
a) ubistvo članova grupe; b) teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe; c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja; d) mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe; e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu“.
JAR u svojoj tužbi za palestinski narod koristi „nacionalna, rasna ili etnička grupa“. Ovo pitanje je važno jer se genocid prema Konvenciji može izvršiti isključivo nad jednom od četiri grupe koje su izričito pomenute u članu II Konvencije (u tužbi BiH protiv SRJ se, na primer, pominjalo „nesrpsko“ stanovništvo, ali je kasnije precizirano da se zaštićena grupa ne može definisati negativno). JAR zatim navodi i dokaze za akte koji su predviđeni članom II. Tako se u tužbi navodi da je od 7. oktobra samo na prostoru Gaze ubijeno preko 21000 ljudi od kojih su preko 7700 bili deca. Dodatno se u kontekstu teških povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe primera radi navodi da je preko 55000 ljudi zadobilo povrede usled vojnih akcija Izraela, a da preko 50% dece u Gazi ima suicidne misli. Oko 93% ljudi u Gazi je gladno, a postoji i akutan problem snabdevanja vodom što je navedeno u kontekstu podvrgavanja grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja. U tom kontekstu se osim nediskriminativnih napada pominje i prisilno premeštanje stanovništva u Gazi jer je preko 1,8 miliona ljudi raseljeno (JAR se u ovom delu tužbe poziva na presudu MSP-a u slučaju Hrvatske i SRJ gde se navodi da prisilno premeštanje pod određenim uslovima može predstavljati zločin genocida). Na kraju se pominju i katastrofalni uslovi u kojima se nalaze trudnice u Gazi gde je procena da kod između 25% i 30% njih dolazi do prevremenog porođaja usled stresa ili uslova kojima su izložene, da ne postoje ni osnovni uslovi za porođaje pa je stopa mortaliteta i kod porodilja i kod beba izuzetno visoka, itd.
Kao što je poznato, pomenuti akti bez obzira na svu svoju težinu i posledice nisu dovoljni sami po sebi da bismo mogli da kažemo da je u Gazi počinjen zločin genocida. Član II Konvencije o genocidu zahteva i da su oni učinjeni sa posebnom namerom (dolus specialis) da se uništi deo grupe ili grupa kao takva. JAR u tužbi navodi da se ova posebna namera može videti iz izjava visokih izraelskih zvaničnika, kao i ukupnog načina izvođenja vojnih operacija Izraela u Gazi. JAR u tužbi citira 15-ak takvih izjava uključujući i one najviših zvaničnika Izraela poput premijera, predsednika, ministara i dela vojnog vrha. I u tom kontekstu se možda može da bude relevantna presuda MSP u slučaju Hrvatske i SRJ jer je i tada Sud analizirao izjave hrvatskog vrha. Što se tiče pitanja da li se posebna namera da se uništi grupa kao takva može izvoditi iz opšteg načina izvođenja operacija treba se podsetiti da je standard koji je usvojio MSP u ovom pogledu prilično visok:
“The Court recalls that, for a pattern of conduct to be accepted as evidence of intent to destroy the group, in whole or in part, it must be “such that it could only point to the existence of such intent” (I.C.J. Reports 2007 (I), p. 197, para. 373). This signifies that, for the Court, intent to destroy the group, in whole or in part, must be the only reasonable inference which can be drawn from the pattern of conduct” (Hrvatska i Srbija, 2015, para. 415)
Na kraju ovog dela tužbe JAR je između ostalog ustvrdila ne samo da Izrael nije učinio sve mere da spreči zločin genocida, već i da je počinio taj zločin u Gazi, kao i da nije kaznio one koji su taj zločin počinili.
Zahtev za određivanjem privremenih mera
Pozivajući se na član 41 Statuta MSP, JAR je od Suda zatražila i donošenje privremenih mera: „Sud je ovlašćen da odredi, ako smatra da to postojeće okolnosti iziskuju, koje mere za obezbeđenje prava svake sporne strane treba privremeno preduzeti“. JAR je argumentovala da je donošenje ovih mera neophodno kako bi se palestinski narod zaštitio i kako bi se sprečilo pogoršavanje situacije u Gazi dok Sud ne donese konačnu odluku u vezi sa ovim slučajem (što u praksi zna da potraje i više godina). MSP je ovo pitanje razmatrao i u skorašnjim slučajevima Gambije i Mjanmara i Ukrajine i Rusije i u vezi sa tim je zaključio da je za određivanje privremenih mera potrebno da Sud utvrdi da li prima facie ima nadležnost (naravno, ovo je bio predmet rasprave pred Sudom i u nekim drugim slučajevima u kojima je strana u sporu bila i SRJ). Samo u slučaju da Sud utvrdi da ni prima facie nema nadležnost neće moći ni da odredi privremene mere. Ukoliko Sud ipak utvrdi da prima facie ima nadležnost on će moći da odredi privremene mere s tim što u kasnijoj fazi postupka ponovo može da preispita pitanje nadležnosti. U ovom slučaju je JAR tvrdila da na osnovu činjenica da su i JAR i Izrael strane ugovornice Konvencije o genocidu, da nijedna od njih nije stavila rezervu na član IX, kao i na prirodu vojnih akcija Izraela u Gazi i broj palestinskih žrtava koje su nastale, Sud bez sumnje ima prima facie nadležnost odnosno da može da odredi privremene mere.
U isto vreme, JAR je predložila da u okviru ovih mera Sud između ostalog naloži da Izrael odmah prekine svoje vojne operacije u Gazi; da preduzme mere za prevenciju genocida u Gazi; da preduzme sve mere kako bi se sačuvali svi dokazi o dosadašnjem vojnom delovanju Izraela u Gazi i zločinima koji su počinjeni; da podnese u vezi sa svim ovim izveštaj MSP-u, itd. Na kraju, JAR je od suda zatražila i da hitno odredi ove mere imajući u vidu situaciju u kojoj se palestinski narod nalazi. U tom smislu bi verovatno trebalo podsetiti i da iako je ranije bilo različitih mišljenja u vezi sa ovim pitanjem, privremene mere koje odredi MSP predstavljaju obavezu strane u sporu na koju se te mere odnose.
Politička relevantnost tužbe JAR i moguće nepravne posledice
U svojih prvih skoro pa 50 godina Međunarodni sud pravde nije imao nijedan slučaj tužbe jedne države protiv druge povodom navodnog kršenja Konvencije o genocidu. Do prve takve tužbe je došlo u nama veoma dobro poznatom slučaju tužbe Bosne i Hercegovine protiv Savezne Republike Jugoslavije 1993. godine. Od tada do danas, dakle u poslednjih 30 godina, podneto je nekoliko tužbi čiji je osnov upravo Konvencija o genocidu – slučaj Hrvatske i SRJ, Ukrajine i Rusije i Gambije i Mjanmara. U slučajevima koji se tiču SRJ/Srbije imamo i presude, dok se u druga dva slučaja one tek očekuju. Poslednja tužba po ovom pravnom osnovu je jučerašnja tužba JAR protiv Izraela čiji je tekst sada i javno dostupan. Ova tendencija značajnog povećanja broja slučajeva u ovoj oblasti ne može biti slučajna. Sa jedne strane, nema nikakve sumnje da je termin „genocid“ emotivno i politički natopljen u toj meri da se ponekad čini da žrtve drugih zločina nažalost gotovo da nemaju nikakve šanse da zaokupe pažnju, misli i duše ostatka čovečanstva ukoliko bar neko, u novinskom članku ili stručnom blogu, ne tvrdi da je reč o genocidu.
Sa druge strane, države sve češće koriste MSP isključivo kao politički poligon za ostvarivanje svojih nacionalnih interesa. U tom smislu one ponekad i nemaju cilj da dobiju pravni spor pred pomenutim sudom, već samu tužbu koriste kao još jedan kanal za legitimizaciju svojih interesa u međunarodnom sistemu ili pred domaćim javnim mnjenjem (o tome sam već pisao u našem kontekstu u ovom tekstu). Dodatno, ovakav postupak omogućava činjenica da je preko 150 država ugovornica Konvencije o genocidu (veoma široko prihvaćena), a da član IX te Konvencije propisuje sledeće: „sporovi između strana ugovornica u pogledu tumačenja, primene i izvršenja ove Konvencije…biće izneseni pred Međunarodni sud pravde, na traženje jedne od strana“ (ovom prilikom ne ulazim u kontroverzno pitanje dozvoljenosti stavljanja na rezerve na član IX Konvencije o genocidu iako je desetak država stavilo rezervu na ovaj član jer to pitanje nije relevantno za slučaj JAR i Izraela). Na kraju, naročito slučajevi Gambije i Mjanmara i JAR i Izraela po određenim shvatanjima pokazuju i veću spremnost država da tuže druge države za kršenje Konvencije o genocidu iako se zločin genocida nije desio na njihovoj teritoriji ili nad njihovim državljanima. Naime, ovde je reč o primeru erga omnes obaveza, odnosno obavezama u vezi sa čijim ispunjenjem postoji pravni interes svih država jer je reč o pitanjima koji su od suštinske važnosti za čitavu međunarodnu zajednicu (država).
Na samom kraju treba istaći i da možda posebnu pažnju treba posvetiti mehanizmu određivanja privremenih mera u ovom kontekstu. Naime, za određivanje privremenih mera je nešto niži prag prilikom utvrđivanja nadležnosti suda što državama (bez obzira da li je na primer reč o Ukrajini ili JAR) ostavlja mogućnost da zatraže mere kojom će se od druge strane zahtevati prekid vojnih operacija bez obzira što sud u kasnijoj fazi postupka može da utvrdi da nije bilo reči o kršenje Konvencije o genocidu. Na ovaj način, mehanizam određivanja privremenih mera se koristi kao još jedan način za politički i pravni pritisak na državu koja je pred sudom tužena da obustavi svoje vojne operacije. Ovo važi čak i u slučaju da se Izrael recimo ne pojavi na sudu jer bi ga eventualna odluka MSP-a o privremenim merama svejedno obavezivala.
