Ambasador koji to više nije

„Kad ono bi te dođoše ovi … konzuli? ... Sedam godina – kaže zamišljeno i otežući reči Hamdi-beg – sedam godina! ... Pa evo, i to bi i prođe… Konzuli će očistiti Travnik. Pominjaće se još koju godinu. Djeca će se na jaliji igrati konzula i kavaza, jašući na drvenim pritkama, pa će se i oni zaboraviti ko da nikad nisu ni bili. I sve će opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvijek bilo…“

Davil je kao francuski konzul iz Travnika otišao nakon Napoleonovog poraza. Ostavio je Ali-pašu sa njegovim sopstvenim problemima i olujama što su jasno nadolazile. Ali Davila niko nije oterao iz Travnika. 

Prošlo je ravno 150 godina od fiktivnog Davilovog odlaska iz Travnika do stvarnog donošenja Bečke konvencije o diplomatskim odnosima (BK). Naslage i naslage diplomatskog iskustva i opštenja (nešto poput onih opisanih istorijskih naslaga arheološkog terena u Travničkoj hronici!), a zatim i mnoge godine diplomatskih pregovora su utkane u tekst te konvencije. Označen kao veliki diplomatski i međunarodnopravni uspeh u koji je aktivno bila uključena i jugoslovenska diplomatska delegacija BK pretvoriće gotovo pa svete običaje u suvoparnu (međunarodno)pravnu ugovornu formu. 

Ličnost šefa diplomatske misije ostaće prema članu 29 BK „neprikosnovena“. To prema tekstu BK znači da šef misije „ne može biti podvrgnut nikakvoj vrsti hapšenja ili pritvora. Država kod koje se akredituje tretira ga s dužnim poštovanjem i preduzima sve razumne mere da bi sprečila nanošenje uvreda njegovoj ličnosti, njegovoj slobodi ili njegovom dostojanstvu”. Ovakav status omogućava šefu misije da nesmetano obavlja svoje poslove koji su u službi obavljanja funkcija diplomatske misije. Ove funkcije su pomenute pre svega u članu 3 BK (predstavljanje države odašiljanja, zaštite njenih interesa i interesa njenih državljana u državi prijema, pregovaranje, obaveštavanje o ukupnom stanju u državi prijema, itd). Sa druge strane, međutim, šef misije dužan je da poštuje “zakone i propise države kod koje se akredituje”, kao i da se ne meša “u unutrašnje stvari te države” (član 41 BK). 

Krajem novembra 2020. godine Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore je saopštilo da proglašava ambasadora Republike Srbije u Crnoj Gori, Vladimira Božovića, nepoželjnom osobom u skladu sa odredbama pomenute BK. U obrazloženju koje je citirano u medijima (autor bloga nije imao uvid u diplomatsku notu kojom je ovo učinjeno) je pisalo da je glavni razlog kontinuirano mešanje gospodina Božovića u unutrašnje stvari Crne Gore. Neposredan povod je bila njegova izjava o Podgoričkoj skupštini 1918. godine. Politički kontekst u kome je doneta ovakva odluka vlasti u Crnoj Gori je bio veoma složen – upravo tih dana je na vlast u Crnoj Gori trebalo da dođe nova, sasvim drugačija, vlada. Osim toga, tih dana je bilo i tačno dve godine otkako je Skupština Crne Gore 29. novembra 2018. godine usvojila Rezoluciju o poništenju odluka Podgoričke skupštine. Budući, odnosno sadašnji premijer Crne Gore je sa negodovanjem komentarisaoovakvu odluku o „proterivanju“ ambasadora Srbije u Crnoj gori. Prva reakcija vlasti u Srbiji je bila da se i ambasador Crne Gore u Srbiji proglasi nepoželjnom osobom na osnovu reciprociteta, ali je kasnije takva odluka poništena, iako su vlasti u Srbiji ostale na stanovištu da Crna Gora nije trebalo da proglasi gospodina Božovića personom non grata. Pre nekoliko dana, gospodin Božović je odgovarajući na komentare da i dalje prima ambasadorsku platu, rekao da je i dalje ambasador Srbije u Crnoj Gori i da će „tako i ostati sve dok Republika Srbija ne odluči drugačije, jer država Srbija, kao i Crna Gora i svaka druga suverena i priznata država, imaju pravo da samostalno biraju svoje ambasadore i diplomate“.

S tim u vezi treba, ipak, citirati član 9 BK (kurziv dodat):

“1. Država kod koje se akredituje može u svako doba, i bez obaveze da obrazloži svoju odluku, obavestiti državu koja akredituje da je šef ili ma koji član diplomatskog osoblja misije persona non grata ili da ma koji drugi član osoblja misije nije prihvatljiv. Država koja akredituje će tada opozvati lice u pitanju ili će okončati njegove funkcije u toj misiji, prema slučaju. Neko lice može biti oglašeno kao persona non grata ili kao neprihvatljivo pre nego što dođe na teritoriju države kod koje se akredituje. 

2. Ako država koja akredituje odbije da izvrši ili ne izvrši u razumnom roku obaveze koje preuzima shodno tački 1 ovog člana, država kod koje se akredituje može odbiti da licu o kome se radi prizna svojstvo člana misije”. 

Institut persona non grata je veoma star u diplomatskom pravu. Osnovni cilj ovog instituta je da državi prijema omogući da se njegovim korišćenjem zaštiti od štetnog delovanja diplomatskog agenta na svojoj teritoriji. Naime, imajući u vidu da on/a uživa apsolutni krivični imunitet na teritoriji države prijema – dakle, i za najteža krivična dela – jedini instrument koji državi prijema stoji na raspolaganju u slučajevima kao što su špijunaža, ili mešanje u unutrašnje stvari te države je upravo ovaj koji je predviđen članom 9. Ovo je potvrđeno i u praksi Međunarodnog suda pravde u slučaju SAD protiv Irana. 

Pri svemu ovome je veoma važno primetiti da država prijema ima pravo na osnovu člana 9 da i bez bilo kakvog objašnjenja proglasi diplomatskog agenta nepoželjnom osobom. Drugim rečima, sa stanovišta međunarodnog prava (ali, ne i sveukupnih odnosa dve države!) je potpuno nevažno da li se gospodin Božović zaista mešao u unutrašnje stvari Crne Gore, da li je u svojim izjavama govorio istinu ili ne, itd. Crna Gora je na osnovu člana 9 imala pravo da ga i bez bilo kakvog obrazloženja proglasi personom non grata čime mu prestaje i funkcija šefa misije na teritoriji Crne Gore. Ejlin Denza (eng. Eileen Denza) u vodećem komentaru BK primećuje da gotovo da nema primera u diplomatskoj praksi u kome se država odašiljanja oglušila o primenu člana 9 (1) od strane države prijema. Drugim rečima, gotovo da nema primera u kojem je država prijema morala da primenjuje stav 2 istog člana i da diplomatskom agentu oduzima taj status. Razlog je sasvim jednostavan – u tom slučaju država prijema može da odbije da i dalje tretira to lice kao diplomatskog agenta, odnosno tom licu bi prestali diplomatski imuniteti i privilegije. 

Ukoliko se sada vratimo na slučaj gospodina Božovića njegovo proglašenje personom non grata je prestala njegova funkcija šefa diplomatske misije uz tu ogradu da je država prijema dužna da mu eventualno obezbedi razumno vreme da napusti teritoriju Crne Gore (on, naravno, može da ostane na teritoriji te države, ali bez pomenutog statusa). Država odašiljanja, tj. u ovom slučaju Srbija, ima pravo da ne predloži novo lice na tu funkciju, ona ima pravo i da uzvrati recipročnim merama, može čak da prekine diplomatske odnose sa drugom državom ukoliko to želi, ona na kraju može i da odluči da ne radi ništa po ovom pitanju, ali to ne menja činjenicu da sa stanovišta međunarodnog prava gospodin Božović više nije ambasador Republike Srbije u Crnoj Gori. 

Ambasadori i konzuli dolaze i odlaze. I iz Travnika, i iz Podgorice, i iz Beograda. Ponekad su u državi prijema voljeni, ponekad ne. Ponekad doprinesu poboljšanju odnosa dve države kao funkciji koju pominje i BK, a ponekad i ne. Ponekad se zaista nađu usred političkih oluja naspram kojih se osećaju nemoćno kao Davil ili Ivo Andrić. Ali, ili jesu ambasadori, ili nisu. Nema u diplomatskom pravu ničeg između.