Sloboda okupljanja — teret na leđima Srbije

Poslednjih dana u Srbiji su aktuelne mnoge priče. Neke o priznavanju i nepriznavanju, druge o položajima i vladama, a neke i o zabranama. Možda vam je lekar za vaše dobro zabranio prekomerni unos šećera. Možda ste kao roditelj malom detetu zabranili da gleda crtane filmove kasno uveče. A možda vam je direktno predsednik države najavio da u određenom trenutku na određenom mestu nećete moći da se okupite sa drugim ljudima u okviru određene manifestacije – koju ste već neko vreme planirali.

Iako i prva dva primera imaju stvarne posledice po nečije živote, samo se u poslednjem primeru radi o ljudskim pravima i slobodama. Predsednik Republike Srbije je u obraćanju naciji 27. avgusta 2022. godine najavio da će biti otkazana ili odložena jedna manifestacija — Evroprajd — „čudo od manifestacije” koje okuplja hiljade LGBTI+ osoba i njihovih saveznika iz cele Evrope. Predsednik je dodao da će tu odluku obrazložiti Vlada i da će nam Vlada kazati u skladu sa kojim zakonom se Evroprajd otkazuje. Hajde da ukratko analiziramo zašto bi najavljeno otkazivanje, odnosno zabrana, bila problematična sa aspekta ljudskih prava.

Šta je Evroprajd? 

Evroprajd je manifestacija koja podrazumeva okupljanje određenog broja ljudi na određenom mestu. Ima delove koji se održavaju u zatvorenom prostoru, ali i delove koji se održavaju na otvorenom prostoru i oni mogu biti u pokretu ili se mogu održavati u mestu. Možemo odmah da rešimo misteriju — u pitanju je javno okupljanje koje je zaštićeno slobodom mirnog okupljanja i na njega se u Srbiji direktno odnose Ustav (član 54) i Zakon o javnom okupljanju, ali i član 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Sloboda javnog okupljanja

Pravo na slobodu mirnog okupljanja je osnovno pravo i deo je temelja svakog demokratskog društva. Ono je neizbežno povezano sa slobodom izražavanja i slobodom udruživanja. Кroz okupljanje, sloboda izražavanja dobija svoj vidljiv oblik. Sloboda okupljanja je važna ne samo zato što predstavlja izražavanje mišljenja — već je to izražavanje mišljenja zajedno sa drugima.

 Oni koji misle drugačije od većine društva, ili oni koji pripadaju manjinskim grupama u odnosu na većinu društva su često prvi na listi za zabranu okupljanja, i to ne samo u Srbiji već širom sveta. No, kako je okupljanje i mesto za javnu debatu i mesto za protest, demokratsko društvo je spremno da toleriše određene ideje koje mogu nekoga da uznemire ili uvrede. Demokratsko društvo je takođe spremno da čuje i „drugu stranu” — protivnike određenog skupa — i to je najčešće izraženo kroz kontra-skupove.

Uloga države

Državne vlasti su te koje imaju obavezu da omoguće sprovođenje mirnog okupljanja i da sačuvaju bezbednost svih. Na to Srbiju obavezuju njen Ustav, Evropska konvencije o ljudskim pravima i Zakon o javnom okupljanju.

Ukratko, sva tri pravna akta kažu da svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja. A da bismo videli kako se ona ostvaruje u Srbiji neophodno je da pogledamo Zakon o javnom okupljanju.

 Da bi okupljanje na otvorenom prošlo bez kaznenih posledica potrebno je da bude prijavljeno nadležnoj policijskoj stanici gde se okupljanje održava i to bar pet dana pred okupljanje. To je takozvana procedura prethodnog obaveštavanja i može da se smatra da je okupljanje automatski odobreno dok god MUP izričito ne zabrani (ili, kako Zakon o javnom okupljanju eufemistično kaže, „ukoliko se donese rešenje kojim se ne dozvoljava”). Okupljanje se prijavljuje da bi omogućilo vlastima da preduzmu sve razumne i odgovarajuće mere kako bi se okupljanje održalo. Te mere mogu da budu zatvaranje određene ulice za saobraćaj i preusmeravanje saobraćaja, ali i garantovanje bezbednosti kako članova skupa, tako i članova potencijalnog kontra-skupa.

Okupljanje po svaku cenu 

(Međunarodno) pravo ljudskih prava predviđa vrlo uzak krug prava koja su apsolutna i ne smeju se kršiti ni na jednom mestu ni u koje vreme. Sloboda okupljanja nije jedno od njih i ovde postoje izuzeci u vidu ograničenja prava na slobodu mirnog okupljanja. Iako se okupljanje može ograničiti, to ograničenje nije bez ograničenja. Odnosno, postoje uslovi koje država mora da poštuje kako bi ograničila neko okupljanje.

Da bi uopšte došlo da mešanja u slobodu okupljanja, 1) to mešanje mora da bude  predviđeno zakonom, 2) cilj zbog kog se ograničava okupljanje mora da bude dozvoljen međunarodnim pravom ljudskih prava i 3) to mešanje je neophodno u demokratskom društvu čak i kada je predviđeno zakonom i kada postoji legitimni cilj.[1]

Predviđeno zakonom

Potrebno je da mogućnost zabrane okupljanja ima pravni osnov u domaćem pravu. U Srbiji je to Zakon o javnom okupljanju koji u članu 8 nabraja četiri situacije kada je moguće ograničiti okupljanje.

Da budemo precizni — u trenutku pisanja ovog teksta nije jasno da li postoji formalni akt Ministarstva unutrašnjih poslova (jer ono je, a ne Vlada ili predsednik) zaduženo za obezbeđivanje ili zabrane javnih okupljanja. Nije u potpunosti jasno ni da li postoji prijava javnog okupljanja, ali znamo da je onomad sama Vlada Republike Srbije dala podršku prijavi za održavanje Evroprajda.

Zakon takođe treba da jasno iskaže koje su posledice održavanja skupa uprkos zabrani, u vidu kaznenih mera, ali i da dovoljno jasno predvidi meru pravne zaštite, tj. postupak žalbe ukoliko ogranizatori smatraju da je zabrana nezakonita. Na kraju, sudovi su poslednja brana od arbitrarnog mešanja vlasti u nečija prava.

U slučaju da vam nadležna policijska stanica dostavi rešenje o zabrani održavanja skupa, imate pravo da u roku od 24 časa podnesete žalbu Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje takođe ima 24 časa da odluči po vašoj žalbi (član 16 Zakona o javnom okupljanju).  

Ako niste zadovoljni odlukom MUP onda možete pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom. Upravni sud bi trebalo da bude pomenuta brana ljudskih prava, ali mu u Srbiji je u ovom trenutku najveći problem što o ovakvim stvarima ne odlučuje na vreme.

Legitimni cilj

Zakon o javnom okupljanju predviđa četiri legitimna cilja kada se okupljanje može ograničiti:

1) kada postoji ugrožavanje bezbednosti ljudi i imovine, javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije;

2) kada su ciljevi okupljanja usmereni na pozivanje i podsticanje na oružani sukob ili upotrebu nasilja, na kršenje ljudskih i manjinskih sloboda i prava drugih, odnosno na izazivanje ili podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti;

3) kada nastupi opasnost od nasilja, uništavanja imovine ili drugih oblika narušavanja javnog reda u većem obimu;

4) ako je održavanje okupljanja suprotno odredbama ovog zakona.

Odmah možemo da „odstranimo” pozivanje na zaštitu morala kao nedozvoljen kada se radi o ograničavanju LGBT okupljanja (ESLJP, Bajev i drugi protiv Rusije, 2017, stavovi 66-69).

Imajući na umu saopštenje Vlade, sva je prilika da će se javne vlasti u Srbiji pozivati na ugrožavanje bezbednosti ljudi i imovine i bezbednost Republike Srbije, a moguće da će pridodati i opasnost od nasilja i uništavanja imovine u većem obimu. Sliku mirnog održavanja Parade ponosa su ne tako davno kvarile navijačke huliganske grupe, pa nije teško zamisliti situaciju u kojoj postoji ugrožavanje bezbednosti. Međutim, poslednjih godina se Parada ponosa održavala bez većih problema i država je uspevala da zaštite učesnike i učesnice. Ostaje nejasno koji bi to problemi sada mogli da prete. Ukoliko oni zaista postoje – vlasti su opet dužne da javnosti odgovore koji su to bezbednosni izazovi i zašto nisu u stanju da zaštite učesnike jedne manifestacije.  

Neophodno u demokratskom društvu

Demokratsko društvo će pokušati da preduzme sve razumne mere da omogući održavanje okupljanja. Potrebno je da postoje relevantni i dovoljno ubedljivi razlozi koji odgovaraju na „neodložnu društvenu potrebu” da bi Evropski sud za ljudska prava prihvatio zabranu određenog okupljanja.

Relevantne činjenice moraju da budu nedvosmislene i jasno procenjene. Država je ta koja mora da pokaže i dokaže razloge za mešanje u slobodu okupljanja. Svako drugačije ponašanje šteti i demokratiji i vladavini prava, a nama je u ovom trenutku ostavljeno da nagađamo šta znači „činjenica da bi pojedine ekstremističke grupe mogle da iskoriste i zloupotrebe ovaj događaj” koju je navela Vlada — bez ikakvog objašenjenja i dokaza.

U slučajevima koji se tiču manjina i seksualnih manjina, država ima naročitu obavezu omoguće sprovođenje njihovog skupa, makar on bio i nepopularan i izazivao podeljene stavove u društvu, jer su manjine i seksualne manjine ranjivi i neretko stigmatizovani i skupovima i protestima žele da skrenu pažnju na probleme sa kojima se suočavaju. Alternativno, treba da predstave jasne i relevantne činjenice koje su državu ubedile da nije sposobna da obezbedi okupljanje.

Država je ta koja ima obavezu da obezbedi delotvorno uživanje slobode okupljanja.

Dakle, predsednik nema nikakva ovlašćenja da zabrani bilo koje okupljanje. Štaviše, Evropski sud za ljudska prava predviđa obavezu vlasti da daju javne izjave kojima promovišu tolerantan i pomirljiv stav (Identoba i drugi protiv Gruzije, 2015, stav 99). Кakvo god predsednikovo privatno mišljenje bilo, on ne sme da diskriminiše, a u demokratskom društvu odluke se ne smeju zasnivati na idejama i volji samo jednog čoveka. Rešenje o zabrani Evroprajda, ukoliko ono bude doneto, ne sme da bude zasnovano na onome šta su predsednik ili Vlada izjavili, već na činjenicama i donošenju odluke u skladu sa obavezom poštovanja ljudskih prava.

[1] Evropski sud za ljudska prava, Vodič kroz član 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima – Sloboda okupljanja i udruživanja, str. 26. Dostupno na: https://www.echr.coe.int/Documents/Guide_Art_11_SRP.pdf.