Napad na bolnice tokom oružanih sukoba: kako je uopšte moguće da se pitamo da li je to legalno

„To je moralo da se učini – reče Ramford Biliju, govoreći o uništenju Drezdena.
Znam – reče Bili.
Takav je rat.
Znam. Ja se ne žalim.
Mora da je na terenu bio pakao.
Jeste.
Sažaljevaj ljude koji su to morali da učine.
Sažaljevam ih.
Mora biti da su vama, tamo na terenu, osećanja bila pomešana.
Bilo je u redu – reče Bili. Sve je u redu i svako mora da učini upravo ono što čini. To sam naučio na Tramalfadoru“.

(Kurt Vonegat, Klanica 5)

Rođenje savremenog međunarodnog ratnog, a kasnije humanitarnog prava se uglavnom vezuje za sredinu XIX veka. U toj priči centralnu, gotovo legendarnu ulogu, igra Anri Dinan koji je prisustvovao bici kod Solferina. U njoj je učestvovalo preko 300000 vojnika, ali sa svega 2 doktora, te nije ni čudno da je više od 35000 ranjenih nakon bitke patilo ili lagano umiralo u najgorim uslovima koje je Dinan veoma plastično i realno opisao. Neposredna posledica Dinanovog prisustva i horora nakon bitke je osnivanje Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i usvajanje prvog ugovora u ovoj oblasti 1864. godine – Konvencije o poboljšanju sudbine vojnih ranjenika u vojskama u ratu. Prvi član te prve kratke konvencije konstatuje da će „ambulante i vojne bolnice imati neutralan status, te da će ih, kao takve,  zaraćene strane štititi i poštovati sve dok se u njima nalaze ranjenici i bolesni“, a da će ta predviđena zaštita „prestati ukoliko pomenute ambulante ili bolnice zauzmu vojne snage“.

U ovom kratkom prvom članu prvog savremenog ugovora u oblasti tadašnjeg ratnog prava je sadržan i „neugodan kompromis“ ili „delikatna ravnoteža“ koja prati međunarodno humanitarno pravo (MHP) od tada do danas – ona između principa humanosti i principa vojne potrebe. Sa jedne strane, nema nikakve sumnje da je osnovni cilj MHP bio i ostao da u skladu sa načelom humanosti zaštiti one koji ne učestvuju ili više ne učestvuju u neprijateljstvima. Sa druge strane ova grana međunarodnog prava ne zabranjuje sȃmo vođenje neprijateljstava, odnosno ne zabranjuje postupke i mere koji su neophodni da se postigne jedini legitimni cilj vođenja neprijateljstava - slabljenje vojnog potencijala neprijatelja - i to na način koji inače nije zabranjen normama ovog prava. Upravo je ovo odgovor na pitanje kako je uopšte moguće da se pitamo da li je napad na bolnice legalan tokom oružanih sukoba. Moguće je jer se one nekad koriste i u vojne svrhe, a jedan od principa MHP je i princip vojne potrebe.

Preneto na pomenuti član 1 Konvencije o ranjenicima, MHP štiti najpre ranjenike i bolesnike koji (više) ne učestvuju u neprijateljstvima. Dodatno, neophodan uslov da bi njima mogla da se pruži pomoć je da i lica koja im pružaju pomoć, kao i ustanove u kojima se ta pomoć pruža, budu zaštićene od napada. U isto vreme, međutim, još tada je uvedeno i ograničenje te zaštite – ona postoji samo dok ta lica ne učestvuju u neprijateljstvima i dok se ti objekti zaista koriste u te namene.

Ovaj blog se bavi upravo ovim pitanjem: na koji način je u savremenom MHP regulisano pitanje legalnosti napada na bolnice tokom oružanih sukoba posebno imajući u vidu broj žrtava koji nastao kao posledica napada na bolnice u poslednjoj fazi izraelsko-palestinskog sukoba u Gazi. Osnovni argument bloga je da je zaštita bolnica u oružanim sukobima višeslojna, ali da u zaista izuzetnim slučajevima koje bliže objašnjavam u ovom blogu one mogu da izgube tu svoju zaštitu. U isto vreme u blogu tvrdim da je veoma važno insistirati na primeni MHP u ovom domenu, ali da je zaštita bolnica jedno od pitanja u kome se najbolje vide ograničenja ove grane međunarodnog prava. Njegov cilj je da ublaži posledice neprijateljstava („ratova“), ali nema oružanog sukoba u kome ne postoje kršenja MHP, što nas opet vraća na to da je nužno insistirati i na poštovanju drugih grana međunarodnog prava, a naročito zabrani pretnje silom i upotrebe sile u međunarodnim odnosima.

Kvalifikacija sukoba i primenljivo pravo

U MHP postoje dve vrste oružanih sukoba: međunarodni i nemeđunarodni (sukobi koji nemaju međunarodni karakter, „unutrašnji“, itd.). Ova činjenica je važna jer se drugačije norme primenjuju u ove dve vrste oružanih sukoba. Ne postoji konsenzus u vezi sa tim da li je oružani sukob u Gazi međunarodni ili nemeđunarodni imajući u vidu da to zavisi i od međunarodnopravnog statusa Palestine i toga da li je Izrael okupaciona sila u Gazi i nakon povlačenja njegove vojske 2005. godine. Smatram da je ovaj sukob međunarodni po svojoj prirodi, ali neću u ovom blogu to detaljnije argumentovati jer za ovo konkretno pitanje gađanja bolnica kvalifikacija oružanog sukoba u Gazi nije od odlučujuće važnosti. Naime, iako je većina normi koju ću citirati primenjiva u situacijama međunarodnih sukoba, postoje slične norme međunarodnog običajnog prava koje su primenjive i u situacijama nemeđunarodnih oružanih sukoba.

Primenljive norme

Već sam pomenuo da je osnovni cilj MHP zaštita onih kategorija lica koje ne učestvuju ili više ne učestvuju u neprijateljstvima. Član 48 Dopunskog protokola I iz 1977. godine (naslovljen kao „Osnovno pravilo“) kodifikuje princip razlikovanja u MHP jer nalaže stranama u sukobu da u svako doba prave razliku između civila i civilnih objekata sa jedne i vojnih ciljeva sa druge strane i da usmeravaju svoje vojne operacije isključivo prema vojnim ciljevima. Ovde je lako primetiti princip humanosti koji sam već pominjao. Međutim, u određivanju koncepta vojnog cilja je primetna i primena principa vojne potrebe. Naime, to šta je vojni cilj koji je isključivo dozvoljeno napadati se određuje pre svega prema nameni ili svrsi koju objekat ima. Prema članu 52 (2) DPI vojni ciljevi su ograničeni na „one koji po svojoj prirodi, lokaciji, nameni ili korišćenju efikasno doprinose vojnoj akciji, i čije potpuno ili delimično uništenje…u uslovima koji vladaju u to vreme pružaju određenu vojnu prednost“. To znači da mi ne možemo unapred da definišemo civile i civilne objekte sa jedne i vojne ciljeve sa druge strane tako da u prvu grupu upadnu recimo škole, bolnice, pijace, itd. već u svakoj situaciji moramo znati na koji način se ti objekti koriste. Ukoliko recimo osnovna škola bude napuštena tokom oružanog sukoba i počne da se koristi u vojne svrhe (tako što će se u nju primera radi smestiti vojnici, naoružanje, ili tako što će se na neki drugi način iz nje nanositi šteta protivničkoj strani), smatraće se da je ona zbog toga vojni cilj odnosno biće dozvoljeno usmeriti svoje vojne napore prema njoj.

Problem, međutim, nastaje ukoliko škola nastavi da se koristi u nastavne svrhe (i u toku oružanog sukoba nastava traje i nastavnici, deca i ostali zaposleni u školi nastave da borave u njoj), ali u isto vreme počne da se koristi i u vojne svrhe (otvara se vatra vojnika prema protivničkoj strani iz nje na primer). U tom smislu najpre treba reći da postoji obaveza strana u sukobu da nastoje da uklone civile i civilne objekte iz okoline vojnih objekata, kao i da izbegavaju lociranje vojnih objekata u okviru ili blizu gusto naseljenih područja (član 58 (a) DPI). Dodatno, prisustvo ili pokreti civilnog stanovništva neće se koristiti da se izvesne tačke ili područja učine imunim od vojnih operacija, a naročito ne kao pokušaj da se zaštite vojni objekti od napada ili da se štite, favorizuju ili otežaju vojne operacije (član 51 7 DPI). Ponašanje suprotno ovome može biti i ratni zločin u međunarodnim oružanim sukobima prema Statutu Međunarodnog krivičnog suda (član 8 (b) (xxiii).

Ukoliko se strana koja vrši napad ipak nađe u situaciji da se u objektima nalaze i civili i vojni ciljevi, odnosno ukoliko se objekat koristi i u vojne svrhe, ona može izvršiti napad usmeren ka vojnim ciljevima, ali pod nekoliko uslova. Najpre, prilikom napada moraju biti ispunjene mere predostrožnosti. To, ukratko znači da strana koja vrši napad ima obavezu da:

1. Proveri da objekti koji će napasti nisu civili i civilni objekti (utvrđivanje činjeničnog stanja);

2. Da u slučaju sumnje o kojoj vrsti objekata se radi odustane od napada;

3. Da efektivno upozorenje o napadu koji može ugroziti stanovništvo osim ukoliko okolnosti to ne dozvoljavaju;

4. Preduzme sve mere predostrožnosti u izboru sredstava (oružja) i metoda ratovanja kako bi se slučajni gubici civilnih života ili šteta naneta civilnim objektima svela na minimum;

5. Uzdrži se od napada od kojeg se može očekivati da će izazvati slučajne civilne žrtve ili štetu nanetu civilnim objektima koja će biti nesrazmerno velika u odnosu na konkretnu i direktnu vojnu prednost koja se očekuje od napada.

Ovaj poslednji uslov se u MHP zove princip proporcionalnosti. On je dodatni princip u odnosu na princip distinkcije koji sam već pomenuo. To znači da strana koja vrši napad ne samo da ne sme da usmeri napada prema civilima i civilnim objektima, već i prilikom napada na vojne ciljeve ona mora da se uveri da takvi napadi neće izazvati slučajne civilne žrtve koje bi nastale kao posledica tog napada, a koje bi bile prekomerne u odnosu na konkretnu i direktnu vojnu prednost koja se od napada očekuje. Pre nego što pokušam da objasnim primenu ovog principa da kažem da strane u sukobu zaista vrše ovu procenu. U okviru izraelskih oružanih snaga postoje pravni savetnici koji zaista vrše ovu vrstu pravnih procena i tačno se zna na kojem nivou lanca komandovanja se ova vrsta odluka donosi. Ono što je, međutim, problem je primena principa proporcionalnosti u praksi. Naime, nemoguće je unapred brojčano odrediti šta znače prekomerne slučajne civilne žrtve u odnosu na konkretnu i direktnu vojnu prednost. Slučajevi na dva pola su jasni – napad kojim se „neutrališe“ jedan pripadnik Hamasa, pa makar bio i važan za njihov lanac komandovanja, a u kojem strada više stotina civila jasno krši princip proporcionalnosti. Sa druge strane, rušenje zgrade u kojoj ima više desetina pripadnika Hamasa, a koja izazove i smrt jednog slučajnog prolaznika sasvim sigurno nije kršenje pomenutog principa. Problem je, međutim, sa svim onim situacijama u sredini. To, međutim, ne znači da nema nikakvih kriterijuma po ovom pitanju. Prvo, mora se poslati upozorenje kad je to moguće. Drugo, moraju se koristiti ona sredstva koja će dovesti do manjeg broja slučajnih civilnih žrtava (na primer, ukoliko je pripadnika Hamasa moguće neutralisati snajperom, neće se koristiti oružje koje može da raznese celu zgradu). Treće, napad treba izvršiti tako da se ostvari neutralisanje vojnog cilja, a da broj civilnih žrtava bude manji – recimo, ako je u pitanju škola koja se koristi i u vojne svrhe napad treba izvršiti noću kad nastavnici i učenici nisu u školi. Četvrto, sintagma konkretna i direktna vojna prednost znači da se civilne žrtve moraju meriti naspram vojne prednosti koja će nastati nakon tog konkretnog napada,, a ne vojne prednosti koja bi potencijalno mogla nastati u budućnosti (pobeda u oružanom sukobu ili osvajanje neke linije fronta u budućnosti).

Primena ovih i drugih konkretnih normi u slučaju napada na bolnice

Osim pomenutih opštih principa i pravila koja se primenjuju prilikom napada na sve objekte (princip distinkcije i proporcionalnosti, primena mera predostrožnosti…) postoje i posebne norme koje se primenjuju u slučaju napada na bolnice. Najpre u tom smislu da kažem da i pored postojanja ovih normi napadi na bolnice ne prestaju i statistike su krajnje zabrinjavajuće. Tokom napada Izraela u Gazi 2014. godine uništeno je 17 bolnica, 45 ustanova primarne zdravstve zaštite i još veći broj ambulanti. Situacija nije ništa bolje ni u drugim oružanim sukobima na svetu poput onih u Siriji, Jemenu ili Avganistanu. Problem, dakle, postoji bez obzira na član 19 IV Ženevske konvencije koji nalaže sledeće: „zaštita koju uživaju građanske bolnice može prestati jedino ako se one upotrebe, pored njihovih humanitarnih zadataka, za vršenje radnji štetnih po neprijatelja“. Sintagma „radnje štetne po neprijatelja“ ne podrazumeva isključivo otvaranje vatre ili neki drugi način direktnog vođenja operacija već može podrazumevati i prisustvo vojnih ciljeva u okviru bolnice. Činjenica da se u bolnici nalaze ranjeni pripadnici jedne od strana u sukobu ili da se u bolnici nalazi oružje koje je od njih prikupljeno ne može se podvesti pod pomenutu sintagmu. Član 12 (4) DPI podrazumeva obaveze svih strana u sukobu da ni pod kojim okolnostima ne koriste medicinske jedinice kako bi zaštitile vojne ciljeve od napada. Uz to, one bi trebalo o da lociraju ove ustanove daleko od vojnih ciljeva. Kao što možete da pretpostavite, strana koja vrši napad gotovo nikad ne priznaje da je gađala civilni objekat, niti da je prekršila princip proporcionalnosti, već da je gađala vojni cilj u okviru bolnice (na primer podzemne hodnike koje koristi Hamas ispod bolnica), a da slučajne civilne žrtve nisu prekomerne u odnosu na konkretnu i direktnu vojnu prednost koja se ostvaruje napadom.

Pomenuti član 19 IV ŽK zahteva, međutim, dodatni uslov, a to je da se pre napada na bolnicu uputi „obavezna opomena, koja će u svim pogodnim slučajevima, ostaviti razuman rok…“ Ovog puta je dakle reč o obaveznom upozorenju i davanju realne mogućnosti da se civili i(li) ranjenici i bolesnici iz bolnice evakuišu. Slična odredba je i ona u članu 13 DPI.

Ukoliko, međutim, i nakon datog upozorenja bolnica nastavi da se koristi i u vojne svrhe, svi prethodni principi i pravila koja sam pomenuo u prethodnom delu bloga (mere predostrožnosti i princip proporcionalnosti) i dalje važe. Stim u vezi treba na kraju pomenuti i to da bolnice često ne predstavljaju samo jednu, već ceo sistem zgrada. Ovo je važno jer će u nekim situacijama poštovanje mera predostrožnosti u napadu podrazumevati da se gađa samo određeni deo tog kompleksa, a ne ceo kompleks kako bi se slučajne civilne žrtve svele na minimum.

Ograničenja normi MHP koja se primenjuju prilikom napada na bolnice

Određena važna ograničenja principa proporcionalnosti poput njegove neodređenosti su već pomenuta. Osim toga, ili i zbog toga, njegova primena u praksi međunarodnih pravosudnih krivičnih institucija je veoma ograničena, da ne kažem nepostojeća. Iako je princip prepoznat i u jurisprudenciji MKTJ (Martić; Kupreškić, Gotovina…) i Međunarodnog suda pravde na primer (Savetodavno mišljenje o legalnosti upotrebe nuklearnog oružja) tužilaštva se po pravilu opredeljuju da pojedince gone za ratne zločine u pogledu namernog targetiranja civila (kršenje principa distinkcije), a ne principa proporcionalnosti. Ni nacionalni sudovi po pravilu ne sude za ovu vrstu zločina. Osim toga, ratne zločine je moguće dokazati isključivo ukoliko se znaju podaci koje su imali oni koji su izveli napad što je u okolnostima oružanog sukoba gotovo nemoguće. Nažalost, države nisu spremne da dele tu vrstu (obaveštajnih) podataka, niti da utvrde pravnu obavezu njihovog objavljivanja. Zatim u uslovima asimetričnog oružanog sukoba koji se vodi u sredini koja je izuzetno gusto naseljena primena ovih principa je znatno otežana. Na kraju, strane u sukobu često pokazuju lažne podatke u vezi sa tim u koju svrhu su se zaista koristili određeni objekti u trenutku oružanog sukoba.

Imajući ove i druge vrste slabosti primene principa proporcionalnosti, stiče se utisak da se on više koristi za legitimizovanje brojnih napada na bolnice, nego što predstavlja bilo kakvo realno ograničenje tokom oružanih sukoba. Usled toga, postoje i predlozi da se uvede apsolutna zabrana napada na bolnice tokom oružanih sukoba, ali ona za sada nije prihvaćena u MHP.

Zbog svega navedenog je važno istaći zaključak kojim sam i počeo ovaj blog – MHP služi da ublaži posledice neprijateljstava od kojih su neke gotovo neminovne. Važno je naglasiti da, iako to verovatno predstavlja opšte mesto, MHP ne može da zameni zabranu pretnje silom i upotrebe sile u međunarodnim odnosima. Dodatno, mora se uticati na dublje uzroke određenih sukoba. Bez njih, nemoguće je računati sa „racionalnošću“ aktera koji često dolaze do zaključka da je baš njihova borba legitimna, te da se „to“ u skladu sa stavovima Tramalfadoraca moralo dogoditi jer „to“ je rat – „tako mu je to“ (rečenica koju Vonegat koristi svaki put kad u knjizi Klanica 5 neko umre).